Page 423 - Thomas Mann - Čarobni breg

oči — U ovom trenutku ja imam zadovoljstvo — Dobro, mladi čoveče. Sasvim dobro i lepo.
Ja imam zadovoljstvo, o tome ne može biti nikakve sumnje; za mene je to pravo uživanje. Pa
ipak kažem samom sebi... Kažem sebi kratko i jasno: Vaše poznanstvo sa madam je starije
nego naše. Vi ste se već za vreme njenog ranijeg boravka ovde družili s njom. Sem toga, ona
je žena puna ljupkosti, a ja sam samo jedan bolestan star čovek. Kako to? — Pošto se ne
osećam dobro, ona je danas posle podne sišla u naselje da nešto nabavi sama i bez pratnje —
Nikakva nesreća! Daleko od nesreće! Ali bi bilo bez sumnje — Treba li pripisati uticaju —
kako ono rekoste — pedagoških principa sinjora Setembrinija, što niste po viteškom nagonu
— Ja vas molim da me dobro razumete...«
»Dobro vas razumem, Mener Peperkorne. O, ne. Nipošto. Ja postupam apsolutno
samostalno. Naprotiv, gospodin Setembrini me je ovda-onda čak — — Vidim, na svoje
žaljenje, neke mrlje od vina na vašem čaršavu, Mener Peperkorne. Ne bi li trebalo — Mi
smo obično so na njih sipali dok su još bile sveže —«
»Ne mari«, reče Peperkorn, zadržavajući pogled na svom gostu.
Hans Kastorp |e bledeo i rumeneo.
»Stvari stoje ovde nešto drukčije nego obično«, reče on sa lažnim osmehom. »Hteo bih da
kažem da duh koji vlada ovde nije konvencionalan. Preimućstvo ima bolesnik, bio on čovek
ili žena. Kavaljerski propisi se u ovom slučaju zaboravljaju. Vi se trenutno ne osećate dobro,
Mener Peperkorne — neka akutna boljka, akutna nelagodnost. Vaša saputnica je relativno
zdrava. Smatram dakle da radim sasvim u duhu madam Šoša, ako je u njenom odsustvu malo
zastupam kod vas — ukoliko ovde može biti reči o zastupanju, ha, ha — umesto da bude

obratno, pa da vas zastupam kod nje i da je pratim dole u naselje. Kako bih mogao i doći na
misao da vašoj saputnici namećem svoje kavaljerske usluge? Ja nemam za to nikakvog
pravnog osnova ni mandata. Smem reći da imam mnogo smisla za pozitivne pravne odnose.
Ukratko, nalazim da je moja situacija korektna; ona odgovara opštoj situaciji, a naročito
mojim iskrenim osećanjima prema vašoj ličnosti, Mener Peperkorne, i zato mislim da sam
vam na vaše pitanje — jer vi ste mi bez sumnje postavili jedno takvo pktanje — dao
zadovoljavajući odgovor.«
»Vrlo prijatan odgovor«, odgovori Peperkorn. »Ja sa spontanim zadovoljstvom slušam
vaš spretni mali govor, mladi čoveče. On preskače sve prepone i daje stvarima prijatan oblik.
Ali da zadovoljava — to ne. Vaš me odgovor ne zadovoljava sasvim — oprostite ako vam
time priređujem razočaranje. »Rigorozan« — vi ste, dragi prijatelju, upotrebili maločas tu
reč u odnosu na izvesna moja shvatanja. Ali i u vašim izjavama ima izvesne rigoroznosti,
izvesne strogosti i usiljenosti koja se, čini mi se, ne slaže s vašom prirodom, premda mi je
ona iz vašeg držanja poznata. Ja je opet poznajem. To je ona ista usiljenost koju vi u našim
zajedničkim razgovorima, za vreme naših šetnji, pokazujete prema madam Šoša — i ni
prema kome više — i za koju mi dugujete izjašnjenje — to je dug, obaveza, mladi čoveče. Ja
se ne varam. Ovo moje zapažanje često se potvrdilo, i neverovatno je da to i drugi nisu
zapazili, s tom razlikom što ovi drugi možda, čak po svoj prilici imaju objašnjenje te
pojave.«
Iako je bio iscrpen opakom groznicom, Mener je govorio neobično preciznim i sažetim
stilom. Nepovezanosti nije gotovo ni bilo. Sedeći upola u postelji, okrenut posetiocu snažnim
ramenima i veličanstvenom glavom, držao je jednu mišicu opruženu preko pokrivača, dok
mu je pegava kapetanska ruka, koja je bila uspravljena na kraju vunenog rukava, obrazovala
egzaktni kolut iznad koga su strčali kopljasti prsti; usta su mu oštro i tačno, pa čak i plastično
formirala reči, kako je gospodin Setembrini mogao samo poželeti, sa grlenim izgovorom
glasa r u rečima kao što su »verovatno« i »opservacija«.