Page 422 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Večne istine, klasične činjenice, vi se dotičete, mladi čoveče, svojom spretnom malom
besedom svetih činjenica«, odgovori Peperkorn. »Čoveka opija njegova požuda, dok žena
očekuje da je opije čovekova požuda. Odatle naša obaveza prema osećanju. Odatle užasna
sramota neosetljivosti i one nemoći da se razbudi požuda u ženi. Hoćete li da popijete sa
mnom jednu čašu crnjaka? Ja pijem. Žedan sam. Danas je isparilo iz mene mnogo vlage.«
»Vrlo sam vam zahvalan, Mener Peperkorne. Istina, ja ne pijem u ovo vreme, ali sam
uvek spreman da popijem jedan gutljaj u vaše zdravlje.«
»Onda uzmite vinsku čašu. Samo je jedna na raspoloženju. Ja ću se pomoći čašom za
vodu. Mislim da nećemo naneti uvredu ovom mladom vinu ako ga iz prostog suda —« Uz
pomoć svoga gosta, on natoči piće lako uzdrhtalom kapetanskom rukom, pa iz čaše sa
ravnim dnom žedno sasu crno vino u svoj grkljan — grkljan kao u kipa — baš kao da je u
pitanju bila voda.
»To krepi«, reče on. »Vi ne pijete više? Onda dopustite da sebi još jednom —« Pri
ponovnom nalivanju, on prosu malo vina. Čaršav na njegovom pokrivaču dobi ugasitocrvenu
mrlju. »Ponavljam«, — reče on sa uzdignutim kopljem svoga kažiprsta, dok mu je u drugoj
ruci podrhtavala čaša s vinom, — »ponavljam: otud potiče naša obaveza, naša religiozna
obaveza da osećamo. Naše osećanje, razumejte, to je muška snaga koja budi život. Život
drema. On želi da bude probuđen radi pijane svadbe sa božanskim osećanjem« Čovek je
božanstven ukoliko oseća. On je osećanje boga. Bog ga je stvorio da bi osećao kroz njega.
Čovek nije ništa drugo do organ kojim bog obavlja svoju svadbu sa probuđenim i opijenim

životom. Ako se pokaže nesposoban za osećanje, dolazi do sramoćenja boga, to je poraz
mužanske snage boga, kosmička katastrofa, užas koji se ne da ni zamisliti. On ispi svoju
čašu.
»Dopustite, Mener Peperkorne, da vam uzmem čašu«, reče Hans Kastorp. »Ja pratim tok
vaših misli, što je za mene izvanredno poučno. Vi razvijate preda mnom jednu teološku
teoriju, kojom čoveku pripisujete krajnje časnu, iako možda unekoliko jednostranu
religioznu funkciju. Ako smem da dopustim sebi tu napomenu, u vašem načinu gledanja na
stvari ima izvesne rigoroznosti koja — oprostite — pomalo obespokojava. Svaka religiozna
strogost ima u sebi, razume se, nečeg obespokojavajućeg za ljude skromnijeg formata. Ne
mislim da vas ispravljam, nego bih hteo da se samo osvrnem na ono što ste rekli o izvesnim
»predrasudama«, koje, prema vašim zapažanjima, gospodin Setembrini ispoljava prema
gospođi vašoj saputnici. Ja davno poznajem gospodina Setembrinija, vrlo davno, već toliko
godina.
I ja vas mogu uveriti da njegove predrasude, ukoliko one uopšte postoje, ni u kom slučaju
nisu sitničarskog i malograđanskog karaktera — bilo bi smešno tako nešto i pomisliti. Tu
može biti reči jedino i samo o predrasudama većeg stila, dakle o predrasudama koje su
bezličnog karaktera, o opštim pedagoškim principima, kojima gospodin Setembrini — da
vam otvoreno priznam — želi mene kao »dete koje zadaje brige životu« — Ali to bi nas
odvelo daleko. To je veoma dugačka istorija, koju je nemoguće u dve reči —«
»A vi volite madam?« upita iznenada Mener i okrenu posetiocu svoje kraljevsko lice, sa
bolno rascepljenim usnama i malim bledim očima ispod spleta čeonih bora... Hans Kastorp
se uplaši. On promuca:
»Da li ja... To jest;.. Ja uvažavam, razume se, gospođu Šoša već u njenom svojstvu —«
»Molim!« reče Peperkorn i ispruži ruku kao da nešto zaustavlja. I pošto je na taj način
stvorio mesta za ono što je hteo da kaže, produži: »Dopustite, dopustite mi da ponovim da
sam ja daleko od nekog prebacivanja; taj italijanski gospodin nije se stvarno ničim ogrešio o
pravila pristojnosti — Ja tako nešto nikom ne prebacujem, nikom. Ali mi jedna stvar pada u