Page 416 - Thomas Mann - Čarobni breg

upaljaču koji je ukresao ispred njenog pognutog lica. U onom leno izgovorenom »Dajte mi!«
i u onom uzimanju bez zahvaljivanja bilo je obesti razmažene žene ali je u tome bilo i nekog
smisla za čovečansku, ili, bolje reći, prema njenom izgovoru »čavječansku« zajednicu i
zajednički posed, kao i neke divlje i u isto vreme meke prirodne jednostavnosti u davanju i
uzimanju. On je to kritikovao u sebi kao zaljubljen čovek. Zatim reče:
»Da, njih uvek imam. Time sam, razume se, uvek snabdeven. Čovek ih mora imati. Kako
bi se inače izdržalo bez njih? Zar ne, to se naziva strašću kad neko postavlja takvo pitanje.
Da otvoreno priznam, ja nisam nimalo strastan čovek, ali ja imam strasti, flegmatičnih
strasti.«
»Izvanredno me umiruje«, reče ona, izbacujući za vreme govora udahnuti dim, »što
čujem da niste strastan čovek. Uostalom, kako biste i bili? To nije u vašoj prirodi. Strast, to
znači živeti radi života. Međutim, poznata je stvar, da vi živite radi doživljaja. Strast, to je
zaboravljanje na samog sebe. Vama je, međutim, stalo do toga da sami sebe obogatite. C’est
ça. Vi i ne slutite da je to odvratna sebičnost i da ćete na taj način jednog dana postati
neprijatelj ljudskog roda.«
»Gle, gle! Zar odmah neprijatelj ljudskog roda? — Zašto mi, Klavdija, govoriš u tako
opštim frazama? Na šta to misliš, kad kažeš da nama nije stalo do života nego do bogaćenja?
Vi žene ne morališete tek onako. Ah, moral! To je zgodna tema za prepirku između Nafte i
Setembrinija. On spada u oblast velike pometnje. Čovek ni sam ne zna da li živi radi samog
sebe ili radi života, i niko to nikad i ne može tačno i pouzdano znati. Ja mislim da tu nema
jasno povučene granice. Ima sebične požrtvovnosti i požrtvovne sebičnosti... Mislim da stvar

u opštim linijama stoji onako kao i u ljubavi. Naravno da je nemoralno što ja ne mogu da
vodim računa o onome što mi ti govoriš o moralu, već se u prvom redu radujem što zajedno
sedimo, kao što smo dosada samo jednom sedeli i nikad više otkako si se vratila. I što mogu
da ti kažem kako ti besprimerno lepo stoje te uzane manžetne oko zglavka i ta tanka svila što
leprša oko tvojih ruku — tvojih ruku koje ja poznajem...«
»Ja odlazim.«
»Molim te ne idi! Vodiću računa o prilikama i ličnostima.«
»Na šta bi se, najzad, moglo računati kod jednog čoveka bez strasti.«
»Da, eto vidiš! Ti me ismevaš i grdiš, ako ... A hoćeš da odeš, ako...«
»Molite se da govorite sa manje praznina, ako želite da vas čovek razume.«
»A zar ja baš nimalo da ne učestvujem u tvom odgonetanju praznina? Ja bih rekao da je
to nepravedno, kad ne bih uviđao da tu nije reč o pravičnosti...«
»Ah, ne. Pravičnost je flegmatična strast. Ona je u suprotnosti sa ljubomorom, kojom bi
flegmatični ljudi bezuslovno učinili sebe smešnim.«
»Vidiš, dakle? Smešnim. Onda mi ostavi moju flegmu! Ponavljam: Kako bih izišao
nakraj bez nje? Kako bih, na primer, izdržao čekanje bez nje?«
»Molim?«
»Čekanje na tebe.«
»Voyons, mon ami. Neću se više zadržavati na formi u kojoj vi meni govorite sa
ludačkom upornošću. Vi ćete se već zamoriti od toga, a ja najzad nisam stvorenje koje se
prenemaže, ne izigravam razjarenu malograđanku ...«
»Ne, jer si bolesna. Bolest ti daje slobodu. Ona te čini — ali čekaj, sad mi pade na pamet
jedna reč koju nikad nisam upotrebio! Ona te čini genijalnom.«
»O geniju ćemo drugi put govoriti. Ali nisam htela to da kažem. Zahtevam jedno. Vi
nećete izmišljati da sam ja za vaše čekanje — ako ste čekali — ma u čemu kriva, da sam vas