Page 419 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Bezuslovno, Klavdija. Vrlo dobro rečeno. Jer i poniženje dobija tada format, i žena
može sa visine svoga poniženja da sa omalovažavanjem govori onima koji nemaju
kraljevskog formata, onako kao što si se ti meni obratila u vezi sa poštanskim markama,
tonom kojim si rekla: Trebalo bi da ste brižljiviji i pouzdaniji.«
»Ti si osetljiv. Ostavi to. Poslaćemo osetljivost do vraga — jesi li sporazuman s tim? I ja
sam ponekad bila osetljiva, pa ću to i priznati kad večeras ovako zajedno sedimo jedno pored
drugog. Ja sam se ljutila na tvoju flegmu, kao i na to što si postao s njim tako intiman radi
svog egoističkog doživljavanja. Pa ipak sam se radovala i bila sam ti zahvalna što si mu
ukazivao poštovanje... U tvom ponašanju bilo je mnogo lojalnosti, pa ako je ona i bila
propraćena sa malo drskosti, morala sam ti progledati kroz prste.«
»To je bilo vrlo lepo od tebe.«
Ona ga pogleda. »Izgleda da si ti nepopravljiv. Evo šta ću ti reći: Ti si lukav dečko. Ne
znam da li imaš duha, ali je nesumnjivo da raspolažeš lukavstvom. To je uostalom dobro, sa
njime se već daje živeti. Njime se može održati prijateljstvo. Hoćeš li da ostanemo dobri
prijatelji i da zaključimo savez za njega, onako kako se inače sklapaju savezi protiv nekoga.
Hoćeš li mi dati ruku, sada? Ja se često bojim... Ponekad me je strah da ostanem sama s njim,
tu sais... plašim se one unutarnje usamljenosti. On uliva strah. Bojim se ponekad da on neće
proći dobro ... Katkad me obuzme jeza ... Volela bih da imam pored sebe jednog dobrog
čoveka... Enfin, ako hoćeš da znaš, ja sam možda zbog toga i došla s njim ovamo...«
Sedeli su koleno uz koleno, on na stolici za ljuljanje nagnutoj napred, a ona na klupi.
Izgovorivši poslednje reči kraj samog njegovog lica, ona mu steže ruku. On reče:

»K meni? O, to je lepo. To je, Klavdija, izvanredno lepo. Ti si s njime došla k meni? I
smeš da kažeš da je moje čekanje bilo glupo, nedopušteno i sasvim uzaludno? Bilo bi vrlo
neumesno kad ne bih znao da cenim prijateljstvo koje mi nudiš, prijateljstvo s tobom za
njega...«
Na to ga ona poljubi u usta. To je bio neki ruski poljubac, od one vrste poljubaca kakvi se
u toj širokoj zemlji, punoj duše, izmenjuju o velikim hrišćanskim praznicima u znak ljubavi.
A pošto su taj poljubac izmenjali jedan očevidno »lukav« mlad čovek i jedna takođe još
mlada žena sa ljupkim mekim hodom, to se mi, dok ovo pripovedamo, i nehotice prisećamo
onog veštog, mada ne besprekornog načina na koji je doktor Krokovski govorio o ljubavi,
onog malo neodređenog izlaganja, tako da niko nije bio sasvim siguran da li je u njemu bilo
nečeg pobožnog ili nečeg strasnog i plotskog. Da li mi postupamo kao on, ili su Hans
Kastorp i Klavdija Šoša tako postupili pri onom svom ruskom poljupcu? Ali šta bi se reklo
ako bismo prosto odbili da ulazimo do dna u ovo pitanje? Po našem mišljenju ono bi bilo
zgodno za analizu, ali bi — da ponovimo izraz Hansa Kastorpa — »bilo vrlo neumesno« i
upravo neprijateljski prema životu ako bismo u ljubavnim stvarima hteli »jasno« da
povučemo granicu između pobožnog i strasnog. Šta bi ovde značilo »jasno«! A šta
neodređeno i dvosmisleno! Mi se tome otvoreno podsmevamo. Nije li to dobra i velika stvar,
što jezik ima samo jednu reč za sve ono što se pod tom reči može podrazumevati, počevši od
najpobožnijeg osećanja do plotskog i pohotljivog? To je potpuna jednosmislenost u
dvosmislenosti, jer ni u krajnjoj pobožnosti ljubav ne može biti netelesna, niti može u
krajnjoj telesnosti biti nepobožna, te je uvek ono što jeste; bilo da se javlja u vidu životne
radosti, bilo u vidu najveće strasti, ona znači simpatiju prema organskom, dirljiv i
sladostrastan zagrljaj onoga što je namenjeno raspadanju. Ljubavi prema bližnjem ima
nesumnjivo i u najpomamnijoj, najzaslepljenijoj strasti. Neodređen smisao? Ta pustite, za
ime boga, neka smisao reči ljubav bude kolebljiv! To kolebanje je sam život i ljudska