Page 421 - Thomas Mann - Čarobni breg

demokrata-patriot. Svoje građansko koplje posvetio je na oltaru čovečnosti da bi salama
ubuduće bila carinjena »na brenerskoj granici«.
»To nije važno«, izjavi Peperkorn. »On je viteška priroda i vedar razgovoran čovek,
kavaljer, premda mu očevidno nije dato to zadovoljstvo da često menja haljine.«
»Uopšte ga nema!« reče Hans Kastorp. »Uopšte mu nije dato! Ja ga već dugo poznajem i
vrlo smo dobri prijatelji, to jest on se za mene zauzeo na način koji zaslužuje najveću
zahvalnost, jer je otkrio da sam ja »siroče života« — to je izraz kojim se mi služimo i koji se
ne može odmah razumeti — i on se trudi da ispravi moje mane. Ali ja ga ni leti ni zimi nisam
video drukčije nego u njegovim kockastim pantalonama i pohabanom redengotu. Uostalom,
on sa izvanrednom otmenošću nosi stara odela, na skroz kavaljerski način, tu se odlučno
slažem s vama. Način na koji ih on nosi — to je trijumf nad siromaštvom, i meni je to
siromaštvo čak i draže nego elegancija maloga Nafte, kraj koje se čovek nikad ne oseća
prijatno. To je neka đavolska elegancija, a sredstva za nju tamnog su porekla — ja sam
pomalo upućen u prilike.«
»Viteška priroda i vedar čovek«, ponovi Peperkorn, ne zadržavajući se na primedbi koja
se odnosila na Naftu, »premda — dopustićete mi to ograđivanje — nije bez predrasuda.
Madam, moja saputnica, ne ceni ga naročito, kao što ste i vi to možda primetili. Ona se o
njemu izražava bez simpatije, bez sumnje zato što ona takve predrasude iz njegovog
ponašanja prema njoj... Ni reči, mladi čoveče. Ja i ne pomišljam na to da gospodinu
Setembriniju i vašim prijateljskim osećanjima prema njemu — Svršeno! Ja i ne pomišljam
da tvrdim da je on ikada u pogledu one učtivosti koju jedan kavaljer prema dami —

Savršeno, dragi prijatelju, potpuno besprekorno! Ali ipak postoji u tome jedna granica,
izvesna rezervisanost, ré-cu-sa-tion, koja raspoloženje madam Šoša protiv njega, govoreći
čovečanski, čini veoma...«
»Shvatljivim. Razumljivim. Veoma opravdanim. Oprostite, Mener Peperkorne, što ja
dovršavam vašu rečenicu na svoju ruku. Smem to da učinim, potpuno svestan saglasnosti s
vama. Naročito ako se uzme u obzir koliko su žene — možete se slobodno smejati što ja u
svom nežnom uzrastu dajem tako uopšten sud o ženama — koliko su, dakle, mnoge žene u
svom držanju prema čoveku zavisne od držanja čoveka prema njima, — onda ne treba ništa
da se čudimo. Hteo bih da kažem da su žene reaktivna stvorenja, bez sopstvene inicijative,
nemarne u tom smislu što su pasivne... Dopustite mi, molim vas da vam tu misao, iako
nevešto, malo bliže izložim. Koliko sam mogao da utvrdim, žena smatra sebe u ljubavnim
stvarima na prvom mestu kao objekt, ona dopušta da joj se priđe, ona ne bira slobodno, ona
postaje subjekt ljubavi, subjekt koji bira tek na osnovu čovekovog izbora, pa i tada —
dopustite mi da i to dodam — njena sloboda izbora — ali samo uz pretpostavku da nije u
pitanju čovek odveć žalosne duše, premda čak ni to ne može da važi kao strog uslov — čak i
tada je njena sloboda izbora veoma okrnjena i podmićena činjenicom da je ona ta koja je
birana. Bože moj, neukusno je sve ovo što ja govorim, ali kad je čovek mlad, onda mu je —
sasvim prirodno — sve novo i čudno. Vi pitate jednu ženu: »Da li ga voliš?« — a ona vam
odgovara: »On me toliko voli«, podižući ili obarajući pogled. Zamislite sad jedan takav
odgovor iz usta nekoga od nas — oprostite mi što to dovodim u vezu! Možda i ima ljudi koji
bi morali tako da odgovore, ali su oni izrazito smešni, to su — da se izrazim epigramski —
potpapučići ljubavi. Voleo bih da znam koliko ceni sebe žena koja da takav odgovor. Smatra
li ona da duguje bezgraničnu odanost čoveku koji jedno tako nisko biće kao što je ona
obasipa milošću svog ljubavnog izbora, ili ona u ljubavi čoveka prema njenoj ličnosti vidi
nevarljivi znak svojih odličnih osobina. Tako sam se otprilike u časovima odmora ponekad
već pitao.«