Page 424 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Vi se smeškate«, produži on, »vi žmirite i okrećete glavu čas tamo čas ovamo. Izgleda
da uzalud oko nečeg razbijate glavu, a ipak nema sumnje da znate na šta mislim i o čemu je
reč. Ja ne tvrdim da se vi niste poneki put obratili nekom reči madam Šoša ili da ste joj ostali
dužni odgovor, ako bi ona vas nešto zapitala. Ali ja ponavljam da se to dešavalo s izvesnom
usiljenošću, tačnije rečeno: s nekim izmicanjem, izbegavanjem, i to, ako se stvar bliže
zagleda, sa izbegavanjem izvesne forme. Ukoliko ste vi u pitanju, ima se utisak kao da je to
neka opklada, kao da ste lomili jadac s njom, pa joj se prema uglavljenoj pogodbi ne smete
neposredno obratiti. Vi redovno i bez izuzetka izbegavate da je oslovite. Vi joj ne kažete vi.«
»Ali Mener Peperkorne... Kakav jadac...«
»Dopustite da vam skrenem pažnju na okolnost, koje ste bez sumnje i sami svesni: da ste
baš sad pobledeli, da su vam čak i usne pobledele.«
Hans Kastorp ne podiže pogled. Pognuo se i svojski zaposlio oko crvenih mrlja na
čaršavu. »Moralo je da dođe do ovoga!« pomisli on. »Sve je išlo na to. Mislim da sam i sam
doprineo da ovako ispadne. U izvesnoj meri sam težio tome, u ovom trenutku sam svestan
toga. Da li sam odista tako pobledeo? To je sasvim moguće, jer sad treba stvar da se reši
ovako ili onako. Ne zna se šta će se dogoditi. Mogu li i dalje da lažem? To bi se moglo, ali ja
to nipošto neću. Zasad ću da se zabavim oko ovih krvavih mrlja, oko ovih mrlja od vina na
čaršavu.«
I onaj drugi iznad njega je ćutao. Tišina je trajala dva ili tri minuta, — ona je
omogućavala da se uoči koliko se u ovakvoj situaciji mogu otegnuti ove majušne vremenske
jedinice.

Razgovor je ponovo pokrenuo Piter Peperkorn.
»Bilo je to onog večera kad sam imao sreću da se upoznam s vama«, poče on pevušećim
glasom, spuštajući ga pri kraju, kao da je bila u pitanju prva rečenica neke duže priče.
»Svetkovali smo jednu malu svečanost, uživajući u jelu i piću, pa smo u onom živahnijem
raspoloženju, kad se čovek oseća slobodniji i smeliji, a u već poodmaklim časovima, sa
rukom pod ruku, potražili svoje konačište. Tada, pri rastanku, ovde pred mojim vratima,
meni je došla misao da vas pozovem da dodirnete usnama čelo žene koja vas je predstavila
meni kao dobrog prijatelja iz ranijih dana svog boravka ovde, a njoj sam ostavio na volju da
vam pred mojim očima uzvrati ovaj čin, u isto vreme svečan i veseo, u znak razdraganog
raspoloženja. Vi ste prosto-naprosto odbili moju sugestiju, odbili je sa obrazloženjem da vi
smatrate za besmislicu da izmenjujete poljupce u čelo sa mojom saputnicom. Nećete
osporavati da je to bilo jedno objašnjenje koje je i samo zahtevalo da bude objašnjeno, i vi
mi to objašnjenje dugujete sve do ovog časa. Jeste li voljni da sad izmirite svoj dug?«
»Tako, i to je dakle primetio«, pomisli Hans Kastorp, pa se još više udubi u mrlje od vina,
grebući po jednoj od njih savijenim vrhom svoga srednjeg prsta. »U osnovi, ja sam tada
stvarno želeo da on to primeti i zapamti, inače ne bih to rekao. Ali šta sad? Srce mi i te kako
lupa. Hoće li izbiti kraljevska srdžba prvoga reda? Možda bih dobro uradio da se obazrem na
njegovu pesnicu kojom je možda već zamahnuo? Van sumnje, ja se nalazim u jednoj vrlo
neobičnoj, vanredno kritičnoj situaciji!«
Najednom oseti da mu je Peperkornova ruka obuhvatila desni zglavak ruke.
»Sad me je ščepao za ruku!« pomisli on. »No, smešno je što sedim ovde kao polivena
pudla! Da li sam mu štogod skrivio? Baš ništa. Pre svega bi imao da se požali njen muž u
Dagestanu. Pa još poneko. Pa ja. A on, koliko je meni poznato, nema još razloga da se žali.
Zašto mi dakle lupa srce? Krajnje je vreme da se uspravim i da mu otvoreno, — i, razume se,
sa poštovanjem — pogledam u moćno lice!«