Page 415 - Thomas Mann - Čarobni breg

izlakirana obuća »vulkanizira se« na toploti od preko sto stepeni. Govorio je i o polarnom
krugu, pošto su ga njegova službena putovanja više puta i tamo odvodila: o ponoćnome
suncu i o večitoj zimi Severnog rta. Tamo — pričaše on iz svog čvornovatog grla, ispod
obešenih brkova — tamo brod izgleda sasvim majušan prema ogromnim stenama i čelično-
sivoj površini mora. Po nebu se šire žute svetlosne površine i to se zove polarna svetlost. Na
njega, Antona Karlovića, činilo je sve to neki avetinjski utisak, čitava ta scenarija zajedno s
njim.
Toliko je u tome učestvovao gospodin Ferge, jedini u tom malom društvu koji je stajao
izvan svih međusobnih odnosa ostalih članova. Što se pak tiče tih odnosa, treba zabeležiti
dva kratka razgovora, dve čudnovate konverzacije u četiri oka, koje je u to vreme naš
nejunačni junak vodio sa Klavdijom Šoša i njenim saputnikom, sa svakim ponaosob. Jedan
je razgovor vođen u holu, negde u večernje sate, dok je »Smetnja« ležala gore u groznici, a
drugi jedno poslepodne pored Menerovog kreveta ...
Te večeri je u holu vladala polutama. Redovni sastanak bio je kratak i bez pravog
raspoloženja, gosti su se prerano povukli na ono pozno obavezno ležanje po balkonskim
lođama, ukoliko nisu odšvrljali stazama suprotnim njihovom isceljenju, u spoljni svet, na
igranku i kocku. Samo jedna lampa je gorela negde na tavanici zamrle prostorije, a i
društvene prostorije, neposredno uz taj hol, bile su jedva osvetljene. Ali je Hans Kastorp
znao da se gospođa Šoša, koja je večerala bez svoga gospodara, još nije vratila na prvi sprat,
nego da je sedela sama u salonu za pisanje i čitanje, pa je zato i sam oklevao da se popne na
sprat. On je sedeo u zadnjem, za jedan niski stepenik uzvišenijem delu hola, koji je bio od

glavne prostorije izdvojen sa nekoliko belih lučnih svodova, koji su počivali na stubovima
obloženim drvetom; sedeo je pored kamina od kaljeva na onakvoj istoj stolici za ljuljanje, na
kakvoj se ljuljala Marusja u času kad je Joahim imao s njom onaj svoj jedan jedini razgovor,
i pušio cigaretu, kako je to već uvek i bilo dopušteno u ovo doba dana.
Ona je dolazila, čuo je njene korake, šum njene haljine iza sebe. Našla se pored njega, i
mašući po vazduhu nekim pismom, koje je držala za jedan njegov ugao, reče svojim
pšibislavskim glasom:
»Portir nije tu. Daćete mi jednu poštansku marku!«
Imala je te večeri na sebi laku ugasitu svilu, haljinu sa okruglim izredom na grudima i sa
nabranim rukavima, koji su pri kraju obavijali ručne zglobove u vidu zakopčanih manžetni.
On je to voleo. Od nakita je imala nisku bisera, koja je u polumraku bledunjavo odsevala. On
pogleda u njeno kirgisko lice, pa ponovi:
»Marku? Nemam nijedne.«
»Kako? Nijedne? Tant pis pour vous. Niste dakle spremni da budete na usluzi jednoj
dami?« Pri tom napući usne i smače ramenima. »Razočarana sam. Trebalo bi da ste bar
brižljiviji i pouzdaniji. Ja sam uobražavala da vi u jednoj pregradi svoje lisnice imate malu
zbirku svih vrsta maraka, sređenu po skali njihove vrednosti.«
»Ne, šta će mi?« reče on. »Ja nikad ne pišem pisma. A i kome bih pisao? U krajnjem
slučaju napišem poneku kartu koja već ima marku. Kome bih ja najzad i imao da pišem
pismo. Ja nemam nikoga. Ja nemam više nikakvog dodira sa ravnicom, izgubio sam vezu s
njom. Mi imamo u našoj narodnoj pesmarici jednu pesmu u kojoj se kaže: Ja sam izgubljen
za ovaj svet. Tako je eto i sa mnom.«
»Pa onda mi, izgubljeni čoveče, dajte bar jednu papirosku«, reče ona, spustivši se prema
njemu na jednu klupu pored kamina, pokrivenu lanenim jastučetom. Zatim prebaci nogu
preko noge i ispruži ruku. »Izgleda da ste se njima snabdeli.« I ona uze nehatno i bez
zahvaljivanja jednu cigaretu iz njegove srebrne tabakere, koju joj je pružio, i pripali je na