Page 38 - Thomas Mann - Čarobni breg

ZADIRKIVANJE SAMRTNA PRIČEST PREKINUTA RADOST

»Divan čovek«, reče Hans Kastorp kad su, prijateljski poželevši dobro jutro hromome
vrataru, koji je sređivao pisma u svojoj loži, izišli kroz glavna vrata. Glavna vrata nalazila su
se na jugoistočnom krilu belo okrečene zgrade, čiji je srednji deo nadvišavao za čitav sprat
oba krila i nad kojim se uzdizao niski toranj sa satom, prekriven limom boje škriljca. Kad se
ovde iziđe iz zgrade, ne prolazi se kroz ograđeni vrt, već se čovek odmah nađe u polju, pred
strmim alpskim pašnjacima po kojima su bile rasturene pojedine omorike srednje veličine i
zakržljali borovi, polegli do zemlje. Put kojim su oni pošli— bio je to u stvari jedini mogući
put, sem druma koji se spuštao u dolinu — vodio je, uz laki uspon, levo iza sanatorijuma,
pored kuhinje i ekonomata, gde su gvozdene kante za đubre stajale duž ograde podrumskih
stepenica, išao još neko vreme u istom pravcu, zatim naglo zavijao i vodio sve strmije
nadesno, uz padinu sa retkom šumom. Bila je to tvrda staza, crvenkaste boje, još pomalo
vlažna, na čijoj je ivici gdegde ležalo veliko kamenje. Rođaci nisu bili jedini koji su šetali
ovim putem. Gosti koji su odmah posle njih doručkovali išli su u stopu za njima, a čitave
grupe, vraćajući se, dolazile su im u susret, odmerenim korakom ljudi koji se spuštaju
nizbrdo.
»Divan čovek!« ponovi Hans Kastorp. »Tako čudno i živo govori, bilo je zadovoljstvo
slušati ga. »Cigara od žive« za »termometar« je odlično, odmah sam razumeo... Nego, da
zapalim ja jednu pravu«, reče zastajući, »ne mogu više da izdržim! Od juče u podne nisam
pušio ništa ljudski ... Izvini!«
I on izvuče iz svoje kožne tabakere, ukrašene srebrnim monogramom, jednu Mariju
Mančini, divan primerak iz prvoga reda u kutiji, na jednoj strani spljošten, što je naročito
voleo, iseče vrh jednim malim, oštrim instrumentom koji mu je visio na lancu od sata, kresnu
upaljač i zapali prilično dugu, napred tupu cigaru, povukavši sa zadovoljstvom i predano
nekoliko dimova. »Tako!« reče. »A sad, što se mene tiče, možemo da nastavimo šetnju. Ti
naravno ne pušiš, od silne revnosti.«
»Pa ja nikad nisam pušio«, odgovori Joahim. »Zašto bih baš ovde pušio.«
»To ne razumem«, reče Hans Kastorp. »Ne razumem kako neko može da ne puši, — on
se tako reći lišava onog što je najbolje u životu, a svakako sasvim izvanrednog zadovoljstva!
Čim se probudim raduje me što ću preko dana moći da pušim, i dok jedem imam istu misao,
štaviše mogu reći da ja upravo samo zato jedem da bih mogao da pušim, iako time, naravno,
malo preterujem. Ali dan bez duvana, to bi za mene bio vrhunac bljutavosti, potpuno prazan i
otužan dan, i kad bih izjutra sebi morao da kažem: danas nema pušenja — čini mi se da ne
bih imao hrabrosti da ustanem, veruj mi da bih ostao u postelji. Vidiš, kad čovek ima cigaru
koja dobro gori —dabogme da ne sme da bude probušena, ili da rđavo vuče, to je u najvećoj
meri neprijatno — hoću da kažem: kad čovek ima dobru cigaru, onda je prosto zbrinut, ne
može mu se bukvalno ništa dogoditi. To je upravo isto tako kao kad čovek leži na morskoj
obali, onda on prosto leži kraj mora i ne treba mu ništa više, zar ne, ni rad ni zabava... Hvala
bogu, puši se po celom svetu, to zadovoljstvo, koliko znam, nigde nije nepoznato, pa ma
kuda udes bacio čoveka. Čak i istraživači polarnih oblasti bogato se snabdeju duvanom za
svoj naporan put, i to mi se uvek sviđalo kad sam čitao. Jer čoveku može da ide vrlo rđavo,
— pretpostavimo da sam ja u nekom bednom stanju, ali dok bih imao cigaru, sve bih
izdržao, to znam; ona bi mi pomogla da sve savladam.«
»Ipak je to znak izvesne mlitavosti«, reče Joahim, »što ti je toliko stalo do toga. Berens je
sasvim u pravu: ti si civil. On je, doduše, to rekao više da te pohvali, ali ti si zaista očajan