Page 414 - Thomas Mann - Čarobni breg

situacijom vladala ta blagoglagoljivost, pogotovo ako je duže trajala; ali on nije iz sujete
patio pod njenom vladom — Hans Kastorp je bio u to uveren. Sujeta nema formata, a
veličina nije sujetna. Ne, Peperkornova želja za stvarnošću poticala je iz drugih razloga;
grubo i nezgrapno rečeno, iz »straha«, iz one revnosti i častoljublja koje je Hans Kastorp
ispoljavao ponekad prema gospodinu Setembriniju i koje je on hteo da prikaže kao neku crtu
vojničkog karaktera.
»Gospodo«, reče Holanđanin, podižući svoju kapetansku ruku sa kopljastim noktima na
preklinjući i zapovednički način. »Lepo, gospodo, savršeno, izvrsno! Askeza — Indulgencija
— Čulna naslada — Hteo bih to — Apsolutno! Vanredno važno! Vrlo sporno! Ali, dopustite
mi — Bojim se da činimo jednu tešku — Mi izbegavamo, gospodo, na neodgovoran način
onaj najsvetiji —« Disao je duboko. »Ovaj vazduh, gospodo, karakteristični vazduh
današnjeg dana kad duva topli južni vetar pomešan sa aromom proleća koja blago rastrojava
nerve i koja je puna slutnji i uspomena — ne bi trebalo da ga udišemo, da bismo ga u obliku
— ja vas svesrdno molim: da to ne činimo. Ovo je uvreda. Samo njemu samom treba da
posvetimo našu punu, celokupnu — našu najveću i najprisebniju — Svršeno, gospodo! I
samo kao čistu hvalu njegovih osobina treba da ga iz naših grudi opet — — Ja prekidam
sebi reč, gospodo! Prekidam reč u čast ovoga —.« On beše zastao, usturen, zaklanjajući
šeširom oči, i svi sledovahu njegovom primeru. »Skrećem«, reče, »vašu pažnju u visinu, u
veliku visinu, na onu crnu, kružeću tačku tamo gore, pod vanredno plavim, sa crnkastim
prelivima — To je ptica grabljivica, velika ptica grabljivica. To je, ako me sve — Gospodo i
vi, dete moje, to je orao. Skrećem vam na njega sa svom odlučnošću — Pogledajte! To nije

soko, nije kobac — kad biste bili dalekovidi, kao što sam to ja, sad kad zalazim u godine —
Da, zaista, dete moje, kad zalazim u godine. Moja je kosa bela, odista. U tom slučaju biste i
vi, kao i ja, u tupo zaokrugljenom obliku krila — Orao, gospodo. Crni orao. On kruži tačno
iznad nas u plavetnilu, lebdi i ne miče krilima u veličanstvenoj visini prema našim — i
izvesno vreba svojim moćnim dalekovidim očima ispod izbočenih kostiju svojih obrva. —
Orao, gospodo, Jupiterova ptica, kralj svoga roda, lav vazduha! On ima čakšire od perja, a
kljun od gvožđa, koji je samo pri vrhu naglo, ali gvozdeno povijen, kandže ogromne snage,
posuvraćene kandže, tako da su prednji čaporci snažno obuhvaćeni zadnjim, dužim
čaporkom. Vidite, ovako!« I on pokuša da svojom kapetanskom rukom dugačkih noktiju
predstavi orlovske kandže. »Šta ti tu kružiš i vrebaš, kumašine?« obraćao se on ptici.
»Ustremi se ka zemlji! Udri ga gvozdenim kljunom po glavi i očima, razderi mu utrobu,
stvorenju koje ti je bog — Savršeno! Svršeno! Tvoje kandže se moraju zariti u drob, sa tvoga
kljuna mora curiti krv —«
On je bio oduševljen, i šetači se nisu više interesovali za Naftine i Setembrinijeve
antinomije. Orlova pojava je i dalje sama sobom uticala na odluke i pothvate koji su posle
toga sledili, pod Menerovim vođstvom: svratili su u restoran, jeli i pili, iako apsolutno nije
bilo tome vreme, ali sa apetitom koji je, potajno, podsticalo sećanje na orla. Došlo je do
gozbe i bančenja, kakvo je Mener tako često priređivao i izvan Berghofa, tamo gde bi se već
zadesio, u samom »Mestu« i u »Selu«, u nekoj krčmi u Glarisu ili Klostersu, kuda bi se
malim vozom odvezli na izlet pod njegovim rukovodstvom; u klasičnim darovima se
uživalo: u kafi sa pavlakom uz seosko pecivo ili u sočnom siru na mirisnom alpskom maslu,
koji je divno prijao uz vruće, pečeno kestenje, a bilo je i feltlinskog crnjaka, do mile volje.
Peperkorn je pratio tu improvizovanu zakusku svojim nedovršenim rečenicama ili je tražio
od Antona Karlovića Fergea da uzme reč i da govori, on, taj dobrodušni stradalnik kome su
sve više ideje bile potpuno strane, ali koji je znao da veoma stvarno pripoveda o fabrikaciji
ruskih kaljača: gumena masa pomeša se sa sumporom i drugim materijama, a gotova, već