Page 413 - Thomas Mann - Čarobni breg

kako je duh uobražavao, neutralisalo je naprotiv sam duh. Hans Kastorp je to uočio sa
čuđenjem i radoznalošću.
Revolucija i održavanje starog stanja! Pogledali su na Peperkorna i videli ga kako
odmereno pored njih korača, ne izgledajući naročito veličanstven u stojećem stavu, sa onim
svojim u stranu naherenim hodom i šeširom namaknutim na čelo; videli su njegove široke,
nepravilno rascepljene usne i čuli ga gde govori — pokazujući pri tome šaljivo glavom na
disputante: »Da — da — da! Cerebrum, cerebralno, razumete li? To je ono — Tu se
pokazuje —« i gle, razgovor bi zapeo. Pokušalo se s drugim temama, pribeglo se jačim
čarolijama, prešli su na aristokratski problem, na popularnost i otmenost. Ali iskre nisu više
izbijale. Razgovor je, kao pod nekom hipnozom, dobio lično obeležje. Hans Kastorp je video
Klavdijinog saputnika kako leži u postelji, ispod crvenog svilenog jorgana, u pletenoj košulji
bez ogrlice, upola stari radnik, upola kraljevska bista — i nerv prepirke je s umornim
trzajima umirao. Jača napregnutost! Na jednoj strani, poricanje i kult ništavila, — na drugoj,
večna afirmacija i ljubav duha prema životu! Ali kud bi se deo polet, kamo one munje i ona
električna strujanja, čim se pogleda na Menera — šta se to neminovno i usled neke tajne
privlačnosti dešavalo? Kratko rečeno, njih je nestajalo, a to je, po Hansovim rečima, ni više
ni manje nego misterija! On je mogao da zapiše sebi za svoju zbirku aforizama da se
misterija može reći najjednostavnijim rečima — ili ostati čak neizrečena. Da bi se ta
misterija ipak shvatila, treba reći, i to otvoreno, da je Piter Peperkorn sa svojom naboranom
kraljevskom maskom i svojim gorko rascepljenim usnama bio za jedno i za drugo gledište,
tako da je čoveku, kad ga osmotri, izgledalo da mu oba odgovaraju i da se u njemu potiru: i

ovo i ono, i jedno i drugo. Da, ovaj glupi stari čovek, ova vladalačka nula. On nije
umrtvljivao nerv protivrečnosti zapletanjem stvari i podbadanjem, kao Nafta; on nije bio
dvosmislen, kao on, on je to bio na sasvim suprotan pozitivan način — ovaj teturavi misterij,
koji je očevidno bio ne samo iznad gluposti i razboritosti nego i iznad tolikih drugih antiteza
koje su Setembrini i Nafta izazivali da bi probudili što življe interesovanje za svoje
pedagoške ciljeve. Ličnost, čini se, nije bila vaspitna, — pa ipak, kakvu šansu ona
predstavlja za nekoga ko putuje radi svog obrazovanja! Kako je neobično bilo posmatrati
ovu dvojnost kod jednog kralja kad su polemičari prešli na pitanje braka i greha, na svetu
tajnu praštanja, grešnosti i nevinosti sladostrašća! On je obarao glavu prema ramenu i
grudima, bolne su mu se usne rasklapale, usta opušteno, tužno zjapila, nozdrve se zatezale i
širile kao u nekom bolu, a nabori čela se podizali, usled čega su mu se oči širile i dobijale
bledi paćenički izraz — prava slika gorke tuge. I gle, u istom trenutku taj mučenički izraz
lica sinuo bi sladostrašćem! Ona kosa nagnutost glave preobrazila bi se u nestašluk; usne, još
otvorene, razvratno su se smeškale; sibaritska jamica, koju smo ranije već zapazili, pojavila
bi se na obrazu — opet smo imali pred sobom paganskog žreca koji igra, i dok je, šaleći se,
ukazivao glavom na one intelektualce, čulo se kako govori: »Ej, da, da, da — savršeno. To je
— To su — Tu se pokazuje — Tajna sladostrašća, razumete li — — — «
Pa ipak, kao što smo već rekli, prijatelji i učitelji Hansa Kastorpa, svučeni sa svoje visine,
još su se najbolje osećali kad su mogli da se svađaju. Tada su bili u svom elementu, dok se
»čovek velikog formata« nije tako osećao, te se i dalje moglo različito suditi o ulozi koju je
on pri tome igrao. Bilo je sasvim nesumnjivo da se situacija menjala na štetu one dvojice,
čim nisu više bile u pitanju dosetka, reč i duhovitost, nego praktične, zemaljske stvari,
ukratko pitanja i predmeti gde imaju priliku da se pokažu prirode rođene da vladaju. Tada su
oni padali u zasenak i postajali neugledni, a Peperkorn bi se dočepao skiptra, pa bi on
određivao, odlučivao, izdavao naređenja, poručivao i zapovedao ... Kakvo čudo ako je on to
stanje priželjkivao i gledao da se iz logomahije u njega prebaci? On je patio dok je