Page 413 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 413

kako  je  duh  uobražavao,  neutralisalo  je  naprotiv  sam  duh.  Hans  Kastorp  je  to  uočio  sa
        čuđenjem i radoznalošću.
            Revolucija  i održavanje starog  stanja!  Pogledali  su  na Peperkorna i videli  ga kako
        odmereno pored njih korača, ne izgledajući naročito veličanstven u stojećem stavu, sa onim
        svojim u stranu naherenim hodom i šeširom namaknutim na čelo; videli su njegove široke,
        nepravilno rascepljene usne i čuli ga gde govori — pokazujući pri tome šaljivo glavom na
        disputante: »Da  —  da  —  da! Cerebrum, cerebralno, razumete li? To je ono  —  Tu se
        pokazuje  —«  i  gle,  razgovor  bi  zapeo.  Pokušalo  se  s  drugim  temama,  pribeglo  se  jačim
        čarolijama, prešli su na aristokratski problem, na popularnost i otmenost. Ali iskre nisu više
        izbijale. Razgovor je, kao pod nekom hipnozom, dobio lično obeležje. Hans Kastorp je video
        Klavdijinog saputnika kako leži u postelji, ispod crvenog svilenog jorgana, u pletenoj košulji
        bez  ogrlice,  upola stari radnik, upola  kraljevska bista  —  i  nerv prepirke je s  umornim
        trzajima umirao. Jača napregnutost! Na jednoj strani, poricanje i kult ništavila, — na drugoj,
        večna afirmacija i ljubav duha prema životu! Ali kud bi se deo polet, kamo one munje i ona
        električna strujanja, čim se pogleda na Menera — šta se to neminovno i usled neke tajne
        privlačnosti dešavalo? Kratko rečeno, njih je nestajalo, a to je, po Hansovim rečima, ni više
        ni manje nego misterija! On je mogao  da  zapiše sebi za svoju  zbirku  aforizama  da se
        misterija  može  reći  najjednostavnijim  rečima  —  ili  ostati  čak  neizrečena.  Da  bi  se  ta
        misterija ipak shvatila, treba reći, i to otvoreno, da je Piter Peperkorn sa svojom naboranom
        kraljevskom maskom i svojim gorko rascepljenim usnama bio za jedno i za drugo gledište,
        tako da je čoveku, kad ga osmotri, izgledalo da mu oba odgovaraju i da se u njemu potiru: i

        ovo  i  ono,  i  jedno  i  drugo.  Da,  ovaj  glupi  stari  čovek,  ova  vladalačka  nula.  On  nije
        umrtvljivao  nerv protivrečnosti  zapletanjem  stvari  i  podbadanjem,  kao  Nafta;  on  nije  bio
        dvosmislen, kao on, on je to bio na sasvim suprotan pozitivan način — ovaj teturavi misterij,
        koji je očevidno bio ne samo iznad gluposti i razboritosti nego i iznad tolikih drugih antiteza
        koje su Setembrini i Nafta izazivali da bi probudili što življe interesovanje za svoje
        pedagoške  ciljeve.  Ličnost,  čini  se,  nije  bila  vaspitna,  —  pa ipak, kakvu  šansu ona
        predstavlja za nekoga ko putuje radi svog obrazovanja! Kako je neobično bilo posmatrati
        ovu dvojnost kod jednog kralja kad su polemičari prešli na pitanje braka i greha, na svetu
        tajnu  praštanja,  grešnosti  i  nevinosti  sladostrašća!  On  je  obarao  glavu  prema  ramenu  i
        grudima, bolne su mu se usne rasklapale, usta opušteno, tužno zjapila, nozdrve se zatezale i
        širile kao u nekom bolu, a nabori čela se podizali, usled čega su mu se oči širile i dobijale
        bledi paćenički izraz — prava slika gorke tuge. I gle, u istom trenutku taj mučenički izraz
        lica sinuo bi sladostrašćem! Ona kosa nagnutost glave preobrazila bi se u nestašluk; usne, još
        otvorene, razvratno su se smeškale; sibaritska jamica, koju smo ranije već zapazili, pojavila
        bi se na obrazu — opet smo imali pred sobom paganskog žreca koji igra, i dok je, šaleći se,
        ukazivao glavom na one intelektualce, čulo se kako govori: »Ej, da, da, da — savršeno. To je
        — To su — Tu se pokazuje — Tajna sladostrašća, razumete li —  —  — «
            Pa ipak, kao što smo već rekli, prijatelji i učitelji Hansa Kastorpa, svučeni sa svoje visine,
        još su se najbolje osećali kad su mogli da se svađaju. Tada su bili u svom elementu, dok se
        »čovek velikog formata« nije tako osećao, te se i dalje moglo različito suditi o ulozi koju je
        on pri tome igrao. Bilo je sasvim nesumnjivo da se situacija menjala na štetu one dvojice,
        čim  nisu  više  bile  u  pitanju  dosetka,  reč  i  duhovitost,  nego  praktične,  zemaljske  stvari,
        ukratko pitanja i predmeti gde imaju priliku da se pokažu prirode rođene da vladaju. Tada su
        oni  padali  u  zasenak  i  postajali  neugledni,  a  Peperkorn  bi  se  dočepao  skiptra, pa bi  on
        određivao, odlučivao, izdavao naređenja, poručivao i zapovedao ... Kakvo čudo ako je on to
        stanje  priželjkivao  i  gledao  da  se  iz  logomahije  u  njega  prebaci?  On  je  patio  dok  je
   408   409   410   411   412   413   414   415   416   417   418