Page 412 - Thomas Mann - Čarobni breg

pravnu sposobnost zavisnom od posedovanja građanskog prava, a germansko pravo vezivalo
tu sposobnost za nacionalnu pripadrost i za ličnu slobodu.
Ovo tvrđenje, primeti zajedljivo Setembrini, ne bi se moglo primiti bez napomene o onoj
»kanonskoj dažbini« koja se pri svakom zaveštanju morala predvideti. Sem toga, on je
govorio o »popovskoj demagogiji«, nazivajući je ljubaznošću bezuslovne pohlepe za vlašću
koja stavlja u pokret donji svet ako bogovi, sasvim razumljivo, dignu od nekoga ruke, a u
isto vreme je tvrdio da je crkvi očigledno više stalo do količine duša, nego do njihove
kakvoće, što navodi na zaključak o potpunom nedostatku duševne otmenosti.
Crkvi — nedostaje otmenost? Nafta je skrenuo gospodinu Setembriniju pažnju na
neumitni aristokratizam koji je kamen-temeljac ideje o naslednosti sramote, o prenošenju
teške krivice na — demokratski rečeno — ipak nedužne potomke, kao što je, na primer,
doživotna ljaga i obespravljenost vanbračne dece. Ali ga Italijan zamoli da o tome ne govori,
prvo što se njegovo humano osećanje buni protiv toga, a drugo, što je već sit izvrdavanja, i
što u apologetičkim smicalicama svoga protivnika prepoznaje onaj skroz bestidni i đavolski
kult prema Ništavilu, kult koji zahteva da bude nazvan duhom i koji dopušta da se priznata
nepopularnost asketskoga principa shvati kao nešto zakonito, sveto.
Na to je Nafta zamolio za dopuštenje da se sme glasno nasmejati. Govoriti o nihilizmu
crkve! O nihilizmu najrealističnijeg vladavinskog sistema u svetskoj istoriji! Gospodin
Setembrini nije dakle nikad osetio dah humane ironije sa kojom crkva — čineći stalno
ustupke mesu — sakriva u mudroj popustljivosti poslednje konsekvence principa,
ostavljajući duh da vlada kao uticaj koji reguliše odnose, a da pri tome ne istupa suviše

strogo prema prirodi? To znači da nikad ništa nije čuo ni o suptilnom pojmu praštanja, pod
koji spada čak i jedna od svetih tajni, naime brak, koji ne predstavlja nikakvo pozitivno
dobro, kao druge tajne, nego je samo štit protiv greha, podaren jedino radi ograničenja čulne
požude i neumerenosti, tako da se u njemu održava asketski princip, a da se pri tom ne mora
sa nepolitičkom oštrinom istupati prema mesu?
Kako je mogao gospodin Setembrini, a da se ne brani protiv odvratnog pojma »politički«,
protiv ovog gesta uobražene popustljivosti i mudrosti, koju duh — ono što se ovde naziva
duhom — pripisuje sebi na račun svoje tobože prestupničke suprotnosti, koju treba politički
tretirati, a kojoj uistini njegovo otrovno praštanje nije nimalo potrebno; kako je mogao da se
ne brani protiv proklete dvojnosti u shvatanju sveta koja univerzumu daje satansko obeležje,
to jest životu, a u isto vreme i njegovoj umišljenoj suprotnosti, duhu: jer ako je onaj prvi zao,
onda i ovaj poslednji, kao čista negacija, mora biti zao! On je žestoko branio nevinost čulnih
uživanja — pri čemu se Hans Kastorp i nehotice setio njegove male humanističke mansarde
sa stajaćim pultom, slamnim stolicama i bocom za vodu — dok je Nafta, koji je tvrdio da ne
može biti pohote bez krivice i da priroda mora imati nečistu savest pred duhom, crkvenu
politiku i indulgenciju duha definisao kao ljubav, da bi opovrgao nihilizam asketskog
principa (a Hans Kastorp je ocenio da reč »ljubav« nimalo ne priliči oštrom, mršavom
malom Nafti).
I to je tako teklo — mi već znamo tu igru, a znao ju je i Hans Kastorp. Mi smo zajedno s
njim jedan trenutak slušali taj razgovor da bismo posmatrali kako, na primer, jedna takva
peripatetička prepirka izgleda u senci ličnosti koja ide naporedo uz govornike, i na koji je
način ovo prisustvo ubijalo možda potajno polet ove debate: na taj način, što je neko tajno
primoravanje da se vodi računa o tom prisustvu gasilo iskre koje su tamo-amo prštale i
nametalo potrebu da se setimo onog osećanja umorne malaksalosti koja preovlada u nama
kad se pokaže da je neki električni vod bez kontakta. Nije više bilo praskanja među
suprotnostima, nikakva bleska munje, nikakve struje; ovo prisustvo, neutralisano duhom,