Page 411 - Thomas Mann - Čarobni breg

Nafta osetio dovoljno jak da hladnim i odsečnim tonom pokaže — a pokazao je to gotovo do
očigledne nepobitnosti — da je crkva, to oličenje principa religioznog asketizma, u suštini
daleko od toga da bude pristalica i potpora onoga što hoće da opstane, dakle svetovne
kulture, pravnih državnih formi, i da je, naprotiv, odvajkada ispisivala na svojoj zastavi
najradikalniji, najpuniji prevrat; da je prosto sve ono što je uobražavalo da vredi da opstane i
što su klonuli duhovi, kukavice, konzervativci i građani pokušavali da očuvaju: da su država
i porodica, svetovna umetnost i nauka oduvek bili u svesnoj ili nesvesnoj opoziciji prema
religioznoj ideji, prema crkvi, čija je urođena tendencija i nepromenljivi cilj: ukidanje svih
postojećih svetovnih poredaka i preuređenje društva prema uzoru idealne, komunističke
božje države.
Posle toga je imao reč gospodin Setembrini i on je, bogami, znao da je iskoristi. Jedno
takvo brkanje luciferske revolucionarne misli sa opštom pobunom svih rđavih nagona —
govorio je on — dostojno je sažaljenja. Novatorski duh crkve sastojao se vekovima u tome
što je ona progonila životvorne ideje, što ih je davila i gušila u dimu svojih lomača, a sad
preko svojih emisara objavljuje da je za revoluciju, sa obrazloženjem da je njen cilj da
slobodu, civilizaciju i demokratiju zameni diktaturom rulje i varvarstva. Eh, to je odista jeziv
primer protivrečne doslednosti, dosledne protivrečnosti...
Njegov protivnik, uzvrati Nafta, ne propušta da padne u istu takvu protivrečnost i
doslednost. Iako sebe, prema sopstvenoj oceni, smatra demokratom, on ne pokazuje baš
mnogo simpatije za narod i jednakost, te bi se pre moglo reći da ispoljava kažnjivu
aristokratsku naduvenost, nazivajući ruljom svetski proletarijat, pozvan da zavede

privremenu diktaturu. Ali, stvarno, on se očevidno kao pravi demokrata ponaša prema crkvi,
koja svakako predstavlja — to treba sa gordošću priznati — najotmeniju snagu ljudske
istorije — otmenu u poslednjem, najvišem smislu, u smislu duha. Jer asketski duh — ako je
dopušteno upotrebiti takve pleonazme — duh negacije i uništenja sveta predstavlja suštu
otmenost, aristokratski princip u čistom stanju; on ne može nikad biti popularan, i crkva je u
osnovi u sva vremena bila nepopularna. Nešto malo literarnog nastojanja da se uđe u kulturu
srednjeg veka otvorilo bi gospodinu Setembriniju oči pred tom činjenicom, pred grubom
antipatijom, sa kojom je narod
— i to narod u najširem značenju te reči — istupio prema biću crkve, na primer prema
izvesnim tipovima monaškog reda, koji su — kako je to zamislila narodna pesnička mašta —
asketskoj misli suprotstavili, već na skroz luterovski način, vino, ženu i pesmu. Svi nagoni
svetovnog herojstva, sav ratnički duh kao i dvorsko pesništvo bili su više ili manje u
otvorenom sukobu sa religioznom idejom, a samim tim i sa hijerarhijom. Jer je sve to
zajedno bilo »svet« i rulja u poređenju sa onim plemstvom duha koji je crkva predstavljala.
Gospodin Setembrini zahvali svome protivniku što mu je osvežio pamćenje. Upoređena
sa grobnim aristokratizmom, kome pevaju ovde slavopojke, figura monaha Ilsana iz
Ružičnjaka ima u sebi mnogo svežine, i mada on, govornik, nije prijatelj nemačkog
reformatora na koga se odnosi aluzija, ipak će ga naći uvek ornog i spremnog da sve ono što
leži u osnovi demokratskog individualizma njegovog učenja uzme u zaštitu protiv svakog
duhovničkog i feudalnog prohteva za vlašću nad ličnošću.
»Eh, eh!« uzviknu najednom Nafta. Njegov sagovornik bi hteo da podmetne crkvi čak i
nedostatak demokratizma i smisla za vrednost ljudske ličnosti? Zaboravlja se međutim da je
kanonsko pravo humano odbacilo predrasude i da je, oslobođeno svih državnih i društvenih
obzira, branilo pravnu sposobnost robova i ratnih zarobljenika za svedočenje i nasleđivanje,
zahtevajući samo pripadnost crkvenoj zajednici i pravovernost, dok je rimsko pravo činilo