Page 410 - Thomas Mann - Čarobni breg

To bi zacelo bilo vrlo muževno, vrlo muževno i galantno. Sa mnom je međutim nešto drugo.
Ja nisam muževan u tom smislu da u čoveku vidim samo mužjaka-suparnika — ja to možda
uopšte nisam, ali izvesno nisam na taj način koji i nehotice nazivam »društvenim«, a ne
znam zašto. Ja se pitam u svom srcu da li imam šta da mu prebacim. Da li mi je on svesno
išta nažao učinio? Uvrede moraju biti učinjene namerno, inače nisu uvrede. A ako je reč o
tome da je neko nekome »nažao učinio«, morao bih se na nju ljutiti, a na to opet nemam
nikakva prava, — nikakva uopšte, a naročito ga nemam u pogledu Peperkorna. Jer on je, pre
svega, ličnost, što već samo za sebe predstavlja nešto za žene, a drugo, on nije nikakav civil
kao ja, nego neka vrsta vojnika, onako kao i moj jadni rođak, a to znači da on ima jedan
point d’honneur, jednu kićanku časti, a to je osećanje, život... Ja tu brbljam gluposti, ali ja ću
radije malo i da trabunjam i da makar i polovično kažem nešto značajnije, nego da uvek
dajem od sebe samo besprekorne konvencionalnosti, — a to je možda takođe neka vojnička
crta u mom karakteru, ako smem tako da kažem...«
»Samo kažite«, odobravao je gospodin Setembrini. »To bi bezuslovno bila crta koju bi
trebalo pohvaliti. Hrabrost saznanja i izraza, to je književnost, to je humanost ...«
I tako su se, u situaciji kakva je nastala, rastali dosta prijateljski, pošto je gospodin
Setembrini dao razgovoru pomirljiv završetak, za šta je imao i dobrih razloga. Njegova
pozicija nije bila ni u kom slučaju baš tako pouzdana i ne bi bilo s njegove strane mudro kad
bi sa strogošću suviše daleko terao. Razgovor koji se ticao ljubomore bio je za njega pomalo
klizav teren. Po jednoj određenoj tački, on bi morao odgovoriti da, s obzirom na njegovu
pedagošku žicu, ni njegov odnos prema muževnosti nije čisto društvene i petlovske prirode,

zbog čega suvereni Peperkorn i remeti njegove krugove onako kako su to činili Nafta i
gospođa Šoša; a na kraju, on se nije smeo ni nadati da bi svoga učenika mogao odvratiti da
se izlaže dejstvu ličnosti i njenoj nadmoćnosti, čemu se ni on sam, kao ni njegov partner u
cerebralnim stvarima, nije mogao da otme.
Najbolje su oni prolazili onda kad bi za vreme njihovih diskusija ćarlijali zefiri duha, te bi
se pažnja šetača zaustavljala na njihovim debatama koje su bile u isto vreme elegantne i
strasne, akademske, a pri tom vođene u takvom tonu kao da je reč o gorućim dnevnim i
životnim pitanjima. U tim debatama oni su gotovo sami delili megdan, a za vreme njihovoga
trajanja prisutni »format« bio bi u neku ruku neutralizovan, pošto ih je mogao pratiti samo
čuđenjem, koje se ogledalo u nabiranju njegova čela i u nejasnim, podrugljivim,
nedovršenim upadicama. Ali, čak i pod tim okolnostima, on je vršio svoj pritisak i bacao
senku na diskusiju, tako da je izgledalo da ona gubi od svoje briljantnosti; oduzimao joj je na
neki način njenu suštinu. Svako je osećao da format unosi u nju nešto suprotno, čega nije bio
svestan, ili čega je bio u bog bi ga znao kome stepenu svestan; to, međutim, ni jednoj od
dveju strana nije bilo od koristi, i zbog toga je čitava prepirka gubila od svoje važnosti,
štaviše — mi se ne ustežemo da to kažemo — dobijala pečat zaludnosti. Ili bi, u drugom
slučaju, duhoviti okršaj na život i smrt potajno, na podzemni i neodređeni način, stalno vodio
računa o formatu koji se motao pored njih i na tom magnetizmu se iscrpljivao. Drukčije se ne
bi mogao okarakterisati ovaj misteriozni i za oba disputanta neprijatni tok stvari. Može se
reći samo toliko da bi čovek mnogo otvorenije pristao uz jednu ili drugu stranu da nije bilo
Pitera Peperkorna, stao bi, na primer, na stranu Lea Nafte koji je branio arhirevolucionarni
karakter crkve protiv doktrinarnog mišljenja gospodina Setembrinija, koji je u toj istorijskoj
sili gledao samo zaštitnicu mračnog konzervatizma i tvrdio da su sve snage prijateljski
naklonjene životu i budućnosti, da su sve težnje usmerene ka revoluciji i obnovi vezane za
principe koji potiču iz slavne epohe preporoda antičke kulture, za principe prosvećenosti,
nauke i napretka, braneći uporno svoje uverenje sa divnim poletom reči i mimike. Na to se