Page 409 - Thomas Mann - Čarobni breg

U poslednje vreme, Hans Kastorp se nije virše zbunjivao ni zaplitao pri ovakvim
ekspektoracijama niti je zapinjao u govoru. On je izgovorio svoju repliku dokraja, spustio
glas i stavio tačku, a zatim otišao svojim putem kao pravi čovek, iako bi još i dalje crveneo i
bio pomalo u strahu zbog kritičnog ćutanja koje bi sledilo njegovim rečima, kako bi dobio
vremena da se stidi. Gospodin Setembrini je pustio da to ćutanje malo potraje, a onda reče:
»Vi poričete da jurite za paradoksima. Međutim, vi dobro znate da vas ja isto tako nerado
gledam i u lovu na misterije. Stvarajući od ličnosti tajnu, vi se izlažete opasnosti da padnete
u idolatriju. Vi obožavate jednu masku. Vi vidite mistiku onde gde je reč o mistifikaciji, o
jednom od onih lažnih praznih oblika kojima demon tela i fizionomije voli ponekad da nas
draži. Vi se nikad niste kretali u krugovima glumaca? Vi ne poznajete one glumačke glave u
kojima se sjedinjuju crte Julija Cezara, Betovena i Getea, a čiji se srećni posednici, čim
otvore usta, pokažu kao najbedniji šmokljani pod suncem?«
»Dobro, neka je to igra prirode«, reče Hans Kastorp. »Pa ipak, to nije samo igra prirode,
nije samo šegačenje. Jer pošto su ti ljudi već glumci, oni moraju imati i talenta, a talent je
iznad gluposti i razboritosti, on je sam po sebi jedna životna vrednost. Govorite vi šta hoćete,
ali i Mener Peperkorn ima talenta, i njime nas on trpa u džep. Stavite u jedan ugao sobe
gospodina Naftu i pustite ga da održi jedno bogzna kako interesantno predavanje o Grguru
Velikom i o božjoj državi, — a neka u drugom uglu stoji Peperkorn sa svojim neobičnim
ustima i svojim izvijenim čeonim borama i neka ništa drugo ne kaže nego samo: Apsolutno!
Dopustite mi — Svršeno! — pa ćete videti da će se svi ljudi sakupiti oko Peperkorna, a Nafta
će ostati potpuno sam sa svojom razboritošću i svojom božjom državom, iako se on tako

jasno izražava da čoveku svaka reč prodire do srži u kostima, kako Berens ima običaj da
kaže...«
»Vi obožavate uspeh i treba da se stidite toga!« opomenu ga gospodin Setembrini.
»Mundus vult decipi. Ja ne tražim da se ljudi skupljaju oko gospodina Nafte. On je opak
smutljivac. Ali ja sam sklon da stanem na njegovu stranu pred zamišljenom scenom koju vi
opisujete sa odobravanjem koje je za osudu. Samo vi prezirite jasnoću, preciznost i logičnost,
razgovetnu ljudsku reč! Prezirite je u čast nekakvog opsenarskog nagoveštavanja i osećajnog
šarlatanstva — pa vas je odneo vrag...«
»Ali ja vas uveravam da on ume sasvim povezano da govori kad se zagreje«, reče Hans
Kastorp. »Jednom prilikom mi je pričao o dinamičnim drogama i azijskom otrovnom drveću
tako zanimljivo da je to bilo skoro jezivo — ono što je zanimljivo gotovo uvek je pomalo
jezivo — a nije međutim bilo zanimljivo samo po sebi koliko u vezi sa dejstvom njegove
ličnosti: ona je njegovo pričanje činila u isto vreme jezivim i zanimljivim...«
»Naravno, vaša slabost prema Aziji je poznata. Ja zaista ne mogu da vam pričam takva
čuda«, odgovori gospodin Setembrini s tolikom ogorčenošću da je Hans Kastorp brže-bolje
izjavio da preimućstva njegovih pouka i razgovora koje je imao s njim leže na sasvim drugoj
strani, što se samo po sebi razume, i da nikome ne pada ni na pamet da pravi poređenja koja
bi činila nepravdu obema stranama. Ali je Italijan prečuo tu učtivost i prešao prezrivo preko
nje. On produži:
»U svakom slučaju, vi, inženjeru, morate dopustiti da se čovek divi vašoj objektivnosti i
spokojstvu vašeg duha. Morate priznati da ona prelazi već u groteskno. Jer prema onome
kako stvari stoje... Ovaj smetenjak vam je oteo vašu Beatriču... Ja nazivam stvari njihovim
imenom... A vi? To je besprimerno.«
»To su razlike u temperamentu, gospodine Setembrini. Razlike u pogledu vatrenosti i
viteštva krvi. Naravno, kao čovek Juga, vi biste pribegli otrovu ili bodežu, ili biste u svakom
slučaju celoj avanturi dali strastan, društveni karakter, ukratko, vi biste se ponašali kao petao.