Page 408 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Ali, za ime boga, inženjeru, pa to je jedan glup star čovek! Šta nalazite na njemu? Može
li vam on koristiti? Meni staje pamet! Bilo bi sve jasno, iako ne bi bilo pohvalno, kad biste
ga prosto trpeli, kad biste preko njega tražili samo društvo njegove sadašnje ljubaznice. Ali
je nemoguće ne uvideti da je vama više stalo do njega nego do nje. Preklinjem vas, pomozite
mi da shvatim...«
Hans Kastorp se smejao. »Apsolutno!« reče on. »Savršeno! Dopustite mi — Dobro!« —
pa bi čak pokušavao da podražava i Peperkornove pokrete. »Da, da«, smejao se on dalje, »vi
nalazite da je to glupo, gospodine Setembrini, a u svakom slučaju je nejasno, što je u vašim
očima daleko gore nego glupo. Ah, glupost! Ima toliko raznih gluposti, a razboritost je jedna
od najgorih... Gle, čini mi se da sam rekao nešto mudro, da sam stvorio izreku. Kako vam se
sviđa?«
»Vrlo dobro. Ja s nestrpljenjem očekujem prvu zbirku vaših aforizama. Možda još nije
dockan da vas zamolim da povedete u njoj računa o izvesnim našim razmatranjima koja su
se odnosila na antisocijalnu prirodu paradoksa.«
»Učiniću vam po volji, gospodine Setembrini. Apsolutno ću vas poslušati. Ne, ja s ovim
mojim aforizmom ne jurim za paradoksima. Meni je stalo bilo samo do toga da pokažem
koliko je teško odrediti šta je »glupo« a šta je »razborito«. Teško, zar ne?
To je teško odvojiti, to se meša jedno s drugim... Znam da vi mrzite mistični
guazzabuglio i da ste za vrednost, za sud, za sud od vrednosti, i tu vam potpuno dajem za
pravo. Ali to razlikovanje »gluposti« i »razboritosti«, to vam je ponekad prava misterija, pa
ipak mora čoveku biti dopušteno da se bavi misterijama pod pretpostavkom da se rukovodi

časnom željom da po mogućnosti prodre u njih. Postaviću vam jedno pitanje. Pitam vas:
možete li poricati da nas on sve drži u džepu? Ja se izražavam grubo, pa ipak, koliko vidim,
vi to ne možete poreći. On nas drži u džepu i odnekud mu pripada pravo da nam se smeje.
Odakle mu to pravo? Kako je do njega došao? Dokle ono ide? Svakako da mu ne dolazi od
neke njegove razboritosti. Slažem se da o razboritosti jedva može biti i reči. Tu je pre reč o
čoveku koji je konfuzan i senzibilan, senzibilnost je upravo njegova kićanka — oprostite mi
za ovaj način izražavanja! Opet kažem: ne trpa nas on u svoj džep zbog svoje razboritosti,
zbog nekih duhovnih preimućstava — vi biste protiv toga protestovali, i, zaista, to ne dolazi
u obzir. Ali to ne dolazi ni od fizičkih osobina! Nisu tome razlog njegova kapetanska pleća
ni njegova brutalna snaga, ni to što bi svakoga od nas mogao da smrvi svojom pesnicom —
on uopšte i ne misli da bi to bilo u njegovoj moći, a kad bi neki put na to i pomislio, onda bi
dovoljno bilo nekoliko civilizovanih reči pa da bude stišan... Nisu dakle posredi ni fizički
razlozi. Pa ipak, bez svake sumnje i fizička snaga igra pri tome neku ulogu — ne u
brutalnom smislu, nego u jednom drugom, mističnom smislu — pošto stvar postaje mistična
čim telo igra neku ulogu —; a telesno prelazi u mistično, i obrnuto, i njih je nemoguće
razlikovati, i glupost i razboritost se ne mogu razlikovati, ali je dejstvo tu, dinamičnost, i mi
smo stvarno strpani u džep. Međutim, nama stoji na raspoloženju samo jedna reč da to
izrazimo, a ona glasi: ličnost. Tom reči se i inače služimo, jer svi smo mi ličnosti —
moralne, pravne i kakve sve ne još ličnosti. Ali se ovde ne misli na to, nego na misteriju koja
je iznad razboritosti i gluposti, i o kojoj se mora voditi računa, — jednim delom zato da bi se
u nju po mogućnosti prodrlo, a delimice — ako to nije moguće — da na taj način okrepimo
dušu. I ako ste za pozitivne vrednosti, onda je najzad i ličnost jedna pozitivna vrednost, —
pozitivnija od gluposti i razboritosti, pozitivna u najvišem stepenu, apsolutno pozitivna, kao i
život; ukratko: jedna životna vrednost stvorena da se njom svojski pozabavimo. To je, eto,
ono što sam smislio da treba da vam odgovorim na ono što ste rekli o gluposti.«