Page 407 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 407

na ono načelno odricanje, koje je njenom biću suprotstavljao gospodin Setembrini, a i uslovi
        za konverzaciju su bili povoljniji: oni su se na mahove zabavljali izdvojeno, Klavdija i oštri
        mali  Nafta,  razgovarali  o  knjigama  i  o  problemima  političke  filozofije,  pretresajući  ih
        saglasno u radikalnom duhu; a i Hans Kastorp je uzeo u tim razgovorima iskrenog učešća.
        Međutim, što se tiče predusretljivosti, ona je mogla osetiti izvesnu aristokratsku uzdržljivost
        kod ovog skorojevića, obazrivog kao i svi skorojevići. Njegov španski terorizam slabo se u
        osnovi slagao sa skitničkom i nehatnom »humanošću« gospođe Šoša. Svemu tome je sledila,
        kao poslednja i najsuptilnija nijansa, neka ležerna, teško uočljiva pakost, koju je ona svojim
        ženskim njuhom morala osetiti od strane Setembrinija i Nafte (isto onako kao što ju je osetio
        i njen kavaljer iz bele nedelje), a ta je pakost imala svoj koren u odnosu ova dva čoveka
        prema njemu, Hansu Kastorpu: to je bilo neraspoloženje vaspitača prema ženi kao prema
        elementu koji remeti i odvraća pažnju, — ono potajno, prvobitno neprijateljstvo koje ih je
        sad udruživalo, jer se u njemu gubila njihova teška pedagoška razmirica.
            Nije li se nešto od ovog neprijateljstva odražavalo i u držanju dvojice dijalektičara prema
        Piteru  Peperkornu?  Hans  Kastorp  je  mislio  da  to  primećuje,  možda  i zato  što  je na neki
        pakostan način to i očekivao, i što je u osnovi živo želeo da sastavi ovu kraljevsku ličnost
        koja se tako teško izražava sa dvojicom svojih »vladinih savetnika« — kako ih je ponekad u
        šali nazivao  —  pa  da  proučava  dejstvo  ovog  suočenja. Mener na  otvorenom  mestu nije
        delovao  onako  veličanstveno  kao  u  zatvorenom  prostoru.  Mekani  filcani  šešir  koji  je  on
        namicao duboko na čelo i koji je pokrivao bele pramenove njegove kose i snažne arabeske
        njegova čela, umanjivao je njegove crte, nekako ih smežuravao, oduzimajući čak i njegovom

        malo rumenom nosu veličanstveno dostojanstvo. Sem toga, njemu je lepše stajalo kad stoji
        nego kad ide, pošto je imao običaj da pri svakom svom kratkom koraku čitavo svoje teško
        telo, pa čak i glavu, nagne na onu stranu kojom bi zakoraknuo, a to je pre ostavljalo utisak
        nečeg dobroćudnog, staračkog,  nego  nečeg  kraljevskog.  Uz  to,  nije  išao  ispravljen  u  svoj
        svojoj veličini, nego bi se nešto opustio. Pa ipak, on je i tada za čitavu glavu nadmašivao
        gospodina Lodovika, a pogotovu malog Naftu, premda to nije bila jedina stvar zbog koje je
        njegovo prisustvo vrlo teško, baš  vrlo  teško,  kako  je to pretpostavljao  u svojoj uobrazilji
        Hans Kastorp, pritiskivalo egzistenciju obojice političara.
            To je bio pritisak, to je bilo neko smanjivanje, nešto što je išlo na uštrb pri upoređivanju
        — i to je mogao primetiti svaki lukaviji posmatrač, ali su to bez sumnje primećivali i sami
        učesnici, kako oni preterano razgovetni žgoljavci tako i onaj grandiozni mucavac. Peperkorn
        se prema Nafti i Setembriniju ophodio vanredno učtivo i pažljivo, sa izvesnim poštovanjem,
        koje bi Hans Kastorp nazvao ironičnim, da ga u tome nije sprečavalo vrlo jasno osećanje da
        se taj pojam ne slaže sa velikim formatom. Kraljevi ne znaju ni za kakvu ironiju, pa čak ni za
        onu  koja  je  neposredno  i  klasično  sredstvo  rečitosti,  a  kamoli  za  ironiju  u  nekom
        komplikovanijem  smislu.  Otuda  bi  se  ono  što  je  bilo  karakteristično  za  Holanđaninovo
        ponašanje prema Hansovim prijateljima pre moglo  nazvati  nekim u isto  vreme  finim i
        veličanstvenim ruganjem koje je bilo prikriveno malo preteranom ozbiljnošću ili se sasvim
        otvoreno ispoljavalo. »Da  —  da  —  da  —!« rekao  bi on,  na primer, i zapretio prstom u
        njhovom pravcu, okrećući od njih glavu sa šaljivim osmehom na rascepljenim usnama. »To
        je — to su —, gospođe i gospodo — cerebrum, cerebralno, razumete li! Ne — ne, savršeno,
        izvanredno, to je, u  tome se ipak manifestuje  —  «  Oni  su  se  svetili  na  taj  način  što  bi
        izmenjali poglede, koji su se posle susreta očajno upravljali prema nebu. Hteli su i Hansa
        Kastorpa u to da uvuku, ali je on to odbio.
            Dešavalo  se da je  gospodin Setembrini pozivao neposredno  na  odgovornost svoga
        učenika i na taj način odavao svoje pedagoško nespokojstvo.
   402   403   404   405   406   407   408   409   410   411   412