Page 405 - Thomas Mann - Čarobni breg

lek i otrov, a nauka o lekarijama i toksikologija su jedna te ista stvar, jer se od otrova
ozdravlja, a ono što inače važi za nosioca života ubija pod datim okolnostima jednim jedinim
grčevitim udarom i u roku od jedne sekunde.
On je govorio veoma ubedljivo i neobično povezano o lekovima i otrovima, a Hans
Kastorp ga je slušao ukoso iskrenute glave, kojom mu je povlađivao, manje zauzet
sadržinom izlaganja, koja su, izgleda, ležala Peperkornu na srcu, a više onim diskretnim
proučavanjem dejstva Peperkornove ličnosti koje je na kraju krajeva bilo isto toliko
neobjašnjivo kao i dejstvo zmijskih otrova. Dinamika je sve u svetu materija, reče Peperkorn,
a ostalo je potpuno uslovljeno. I sam kinin je jedan takav lekovit otrov, moćniji od svih
drugih. Četiri grama su dovoljna da čovek ogluvi, da izgubi svest i ravnotežu, da dobije
kratak dah; oni prouzrokuju poremećaje vida kao i atropin, opijaju kao alkohol; radnici u
fabrikama kinina imaju očna zapaljenja i naduvene usnice, a pate i od plikova na koži. I on
poče da priča o sinčoni, kininovom drvetu, o kordiljerskim prašumama, gde je postojbina
toga drveta, na tri hiljade metara nadmorske visine, odakle je njegova kora tako pozno
dospela u Španiju pod imenom »jezuitskog praška«, — kora koja je južnoameričkim
urođenicima bila davno poznata po svojoj snazi. Opisivao je ogromne plantaže sinčone, koje
su vlasništvo holandske vlade na Javi, a sa kojih se svake godine prevozi brodovima u
Amsterdam i London više miliona funti crvenkastih cimetu sličnih cevčica ove kore... Kore
uopšte, tkiva kore raznog drveća od epiderme do kambijuma, imale su — govorio je
Peperkorn — gotovo uvek u sebi izvanredno dinamična preimućstva, u dobrom i rđavom
smislu. Narodi obojenih rasa daleko su ispred nas što se tiče poznavanja droga. Na nekim

ostrvima istočno od Nove Gvineje mladi ljudi pripravljaju sebi jedan ljubavni napitak,
upotrebljavajući koru izvesnog drveta, koje je svakako otrovno, kao i Antiaris toxicaria sa
Jave, koje, slično drvetu zvanom mancanila, svojim isparenjem truje vazduh oko sebe i može
smrtonosno da ošamuti ljude i životinje. Oni stucaju koru ovog drveta u prah, koji pomešaju
sa kriščicama kokosovog oraha, pa tu mešavinu uviju u lišće i peku. Sokom od te mešavine
prskaju po licu nepristupačnu lepoticu kojoj se udvaraju, i to dok ona spava, i ona se odmah
zaljubi u onoga koji ju je poškropio. Ponekad ima takvu čarobnu moć i kora izvesnog
korenja, kao što je to slučaj sa jednom biljkom-puzavicom Malajskog arhipelaga, koja se
zove Strichnos tieuté, iz koje urođenici, dodajući joj zmijski otrov, spravljaju upas-radžu,
jednu drogu, koja čim uđe u krv, na primer pogotkom strele, najvećom brzinom dovodi do
smrti, mada mladom Hansu Kastorpu niko ne bi znao reći kako se to u stvari događa. Jasno
je samo toliko da je upas u pogledu dinamičnosti blizak strihninu... Potpuno uspravljen u
postelji, prinoseći ovda-onda lako uzdrhtalom kapetanskom rukom čašu s vinom svojim
rascepljenim usnicama, da bi povukao velike, žedne gutljaje — pričao je Peperkorn o drvetu
»vranino oko« koje raste na obalama Koromandela, iz čijih se narandžasto-žutih bobica,
»vraninih očiju«, dobiva najdinamičniji alkaloid koji se zove strihnin. Uzdignuvši visoko
čeone arabeske, pričao je do šapata spuštenim glasom o pepeljastom granju, upadljivo
sjajnom lišću i žutozelenim cvetovima ovog drveta, tako da je mladome Hansu Kastorpu
stajala pred očima tužna a u isto vreme histerično-šarolika slika nekog drveta, i da se, sve u
svemu, osećao nekako neprijatno.
Sad se umešala i gospođa Šoša sa napomenom da razgovor zamara Peperkorna, da bi
mogao od njega ponovo dobiti groznicu i, ma koliko da inače nerado prekida sastanke, mora
zamoliti Hansa Kastorpa da za danas bude dosta. On se s tim, razume se, saglasio, ali je i
narednih meseca, posle ovakvih napada kvartalne groznice, često sedeo pored postelje
kraljevskog čoveka, dok bi gospođa Šoša blago nadziravala razgovor ili uzimala učešća u
njemu ponekom reči, ulazeći i izlazeći. Čak i onih dana kad Peperkorn nije imao groznicu,