Page 36 - Thomas Mann - Čarobni breg

zajedno. Poneki su sedeli za stolom naslonivši glavu na ruke i ukočeno gledali preda se. Njih
su ostavljali da ukočeno gledaju i nisu obraćali pažnju na njih.
Najednom, Hans Kastorp se trže, ljut i uvređen. Jedna vrata tresnuše, baš ona levo napred,
koja vode pravo u hol — neko je pustio da se sama zatvore ili ih je čak zalupio, a taj tresak
Hans Kastorp nije mogao da podnese ni za živu glavu i mrzeo ga je odvajkada. Možda je ta
mržnja poticala od vaspitanja, a možda je to bila urođena idiosinkrazija, — ukratko, on je
osećao odvratnost prema treskanju vratima i bio bi u stanju da udari svakog ko u njegovom
prisustvu tresne vratima. U ovom slučaju vrata su povrh svega bila puna malih staklenih
okana, a to je još pojačalo udar: bio je to tresak i zveket. Pfuj, pomisli Hans Kastorp, besan,
kakva je ovo prokleta aljkavost! Međutim, kako mu se u istom trenutku obratila švalja, nije
imao vremena da utvrdi ko je vinovnik toga. Ali njegove plave obrve se namrštiše, a lice mu
je bilo neprijatno izobličeno, dok je odgovarao švalji.
Joahim upita da li su već prošli lekari. Da, prvi put su već bili, odgovori neko, — oni su
baš napustili trpezariju kad su rođaci došli. »Onda hajdemo, ne vredi čekati«, reče Joahim.
»U toku dana naći će se već neka prilika da te predstavim.« Ali na vratima samo što se ne
sudariše sa savetnikom Berensom koji je, u pratnji doktora Krokovskog, dolazio brzim
korakom.
»Hopla, pozor, gospodo«, reče Berens. »Ovo se lako moglo rđavo svršiti po obostrane
žuljeve.« Govorio je sa jakim saksonskim akcentom, razvučeno i kao da žvaće reči. »Tako,
dakle, to ste vi«, reče Hansu Kastorpu koga Joahim predstavi sa sastavljenim potpeticama.
»E, pa raduje me.« I on pruži mladom čoveku ruku koja je bila velika kao lopata. On je bio

koščat čovek, za neke tri glave viši od doktora Krokovskog, na glavi već sasvim beo, sa
isturenim potiljkom, velikim plavim očima, izbuljenim i zakrvavljenim, sasvim suznim, sa
prćastim nosom i podšišanim brčićima koji su išli ukrivo, i to usled toga što je gornja usna
bila s jedne strane uzdignuta. Ono što je Joahim rekao o njegovim obrazima pokazalo se kao
sasvim tačno: oni su bili modri; i tako je njegova glava izgledala neobično šarena prema
belom hirurškom mantilu koji je nosio, dugačkoj bluzi stegnutoj u pojasu, koja se spuštala do
ispod kolena i pokazivala njegove prugaste pantalone i par ogromnih nogu u nešto
iznošenim, dubokim žutim cipelama. I doktor Krokovski bio je u lekarskom mantilu, samo
što je njegov mantil bio crn, od crnog listera, skrojen kao košulja, sa lastišom na rukavima, i
jako je isticao njegovo bledilo. On se ponašao sasvim kao asistent i nije uzeo nikakvog udela
u pozdravljanju, ali izvesna kritička zategnutost njegovih usta pokazivala je da on svoj
potčinjeni položaj smatra čudnim.
»Kuzeni?« upita savetnik Berens, pokazujući rukom na jednog pa na drugog mladića i
gledajući ih odozdo svojim zakrvavljenim plavim očima ... »Pa hoće li i ovaj u vojsku?« reče
Joahimu, pokazujući glavom na Hansa Kastorpa. »Ni za živu glavu, a? Odmah sam
primetio« — i on se sad obrati direktno Hansu Kastorpu — »da, vi imate nečeg civilnog,
nečeg komotnog — ničeg ratničkog, kao ova vojničina ovde. Vi biste bili bolji pacijent nego
on, mogao bih se kladiti. Ja od prvog pogleda zapazim da li od nekoga može da postane
dobar pacijent, jer za to je potreban talent, talent je potreban za sve, a ovaj Mirmidonac ovde
nema ni trunčice talenta. Za egzercir možda, to ne znam, ali da boluje — nimalo. Verujete li
mi, on bi neprestano da beži! Neprestano bi da ide, zakera mi i muči me i ne može da dočeka
trenutak kad će ga tamo dole opet početi da kinje i secaju. Luda neka revnost! Ni na pola
godinice ne pristaje. A pri tom je ipak lepo ovde kod nas, pa recite sami, Cimsenu, zar nije
ovde kod nas sasvim lepo! Nego, vaš gospodin kuzen umeće sigurno bolje da nas ceni, on će
već umeti da se zabavlja. U damama ne oskudevamo — imamo ih ovde najdivnijih. Bar
spolja, mnoge su sasvim živopisne. Ali trebalo bi da se snabdete sa malo više boje, znate,