Page 404 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 404

takve nedoslednosti čine bez sumnje jedan deo veličine. Njegova saputnica ne obrati na to
        pažnju, pozdravljajući Hansa Kastorpa, koji beše ustao, — uostalom, ne pružajući mu ruku.
        Samo ga je osmehom i pokretom glave pozivala »neka samo sedi« i »neka se samo ne da
                                                                                                            č
        ometati«, u svom tête à tête sa Mener Peperkornom... Pronalazila je da se zaposli u sobi as
        ovim čas onim, naređivala sobaru da ukloni pribor za kafu, iščezavala za trenutak, a zatim se
        opet vraćala gazeći vrhovima prstiju da bi, onako stojeći, učestvovala u razgovoru ili — ako
        treba da reprodukujemo neodređeni utisak Hansa Kastorpa — da bi malo kontrolisala. Jasna
        stvar, ona je mogla da se vrati u Berghof u pratnji jedne ličnosti velikog formata, ali kada je
        onaj koji je tako dugo na nju čekao, počeo da ukazuje toj ličnosti dužno poštovanje, kao
        čovek čoveku, pokazala je ona nemir, pa čak i jetkost svojim »neka samo sedi« i »neka se
        samo ne da ometati«. Hans Kastorp se na sve to smeškao, naginjući se preko kolena da bi
        sakrio osmeh, a u isto vreme je goreo od unutarnje radosti.
            Dobio je čašu vina, koju mu je nalio Peperkorn iz boce sa noćnog stola. Pod uslovima kao
        što su ovi danas, mislio je Holanđanin, najbolje je stvar nastaviti onim čime se noć pre toga
        prestalo, a ovo vino tako rezi da zamenjuje sodu. Kucnuo se sa Hansom Kastorpom, a ovaj
        je, pijući, posmatrao kako njegova kapetanska ruka — poprskana pegama i zašiljenih nokata,
        stegnuta u zglobu kopčama vunene košulje —           prinosi čašu; kako široke, rascepljene
        usne prihvataju njenu ivicu, i kako vino teče niz grkljan, koji se penje i spušta, i koji podseća
        na grkljan radnika ili kipa. Zatim su razgovarali i o medikamentu na noćnom stočiću, o tom
        zagasitom soku od koga je Peperkorn, na opomenu gospođe Šoša i iz njene ruke, uzeo jednu
        punu kašiku. Bio je to neki antipiretikum, uglavnom kinin. Peperkorn dade svome gostu da i

        on malo okusi, da bi osetio njegov jako karakterističan, gorak i oštar ukus, a potom izreče
        više  pohvala kininu, koji  ne  samo da ubija klice i  ne  samo  da  utiče  lekovito  na  toplotne
        centre, nego mora biti cenjen i kao tonikum, jer smanjuje opticaj belančevine i utiče povoljno
        na ishranu; ukratko da je pravi okrepljujući napitak, pravo sredstvo za jačanje, osvežavanje i
        oživljavanje
        — a sem toga i opojno sredstvo; čovek može lako da se »nakiti«, reče on, šaleći se kao i juče
        na veličanstven način prstima i glavom, pri čemu je i ovog puta bio sličan paganskom žrecu
        koji igra pred žrtvenikom.
            Da, divna je to stvar, ta kora protiv groznice! — nema uostalom ni punih trista godina
        kako je farmakologija našeg dela zemlje saznala za taj lek, a ni jedan jedini vek kako je
        hemija otkrila alkaloid, na kome u stvari i počivaju njegova preimućstva, to jest kinin, —
        otkrila ga i do izvesnog stepena i analizirala, jer ona još ne može tvrditi da je rasvetlila sastav
        ovog medikamenta i da je u stanju da ga proizvede veštačkim putem. Uostalom, naša nauka
        o lekarijama dobro čini što se ne razmeće svojim znanjem, jer joj se, sa još mnogim drugim
        stvarima, dešava isto što i sa kininom: ona zna ovo i ono o dinamičnosti i dejstvu raznih
        materija,  ali  nju  dosta  često  dovodi  u  zabunu  pitanje  na  šta  se  svodi  to  dejstvo  ako  se
        podrobnije osmotri. Mlad čovek koji bi želeo da uđe malo više u nauku o toksinima ne bi
        mogao ni od koga da dobije objašnjenja o elementarnim svojstvima koja uslovljavaju dejstvo
        otrovnih materija. Postoje, na primer, zmijski otrovi, o kojima je poznato samo toliko da te
        životinjske materije prosto-naprosto spadaju u red belančevinastih jedinjenja i da se sastoje
        iz raznih belančevinastih tela, koja samo u tome određenom — upravo sasvim neodređenom
        —  spoju  vrše  svoje  grozno dejstvo. Dospevši u krvnu cirkulaciju, ona  proizvode dejstva
        kojima  se  možemo  samo  čuditi,  pošto  nismo  navikli  da  belančevine  smatramo  za  otrove.
        Međutim, sa svetom materija, reče Peperkorn, podignuvši sa jastuka svoju glavu sa bledim
        očima,  išaranu  arabeskama  čeonih  bora,  kao  i  poznati  kolut  i  koplja  svojih  prstiju  —  sa
        materijama stoji ovako: sve one kriju u sebi jednovremeno život i smrt, sve su u isto vreme
   399   400   401   402   403   404   405   406   407   408   409