Page 403 - Thomas Mann - Čarobni breg

ne predstavljamo ni boljim ni gorim nego što je bio, mi konstatujemo da je on jednostavno
odbijao — ne svesno niti izrično, nego na sasvim naivan način odbijao da se zbog nekih
romantičnih uticaja ogreši o pravičnost prema sopstvenom polu, i da izgubi smisao za
preimućstva koja mu pruža ovakvo druženje u pogledu njegovog daljeg obrazovanja. To se
gospođama moglo i ne sviđati — a mi pretpostavljamo da znamo da je gospođa Šoša bila
zbog toga i nehotice ozlojeđena; poneka zajedljiva primedba koja bi joj se omakla, a koje
ćemo mi još registrovati, navodila je na taj zaključak; međutim možda je baš tom osobinom i
postao Kastorp tako prikladan predmet za pedagoške raspre.
Piter Peperkorn je ležao teško bolestan — i nije nikakvo čudo što je pao u postelju odmah
sutradan posle one večeri sa kartanjem i šampanjcem. Skoro svi učesnici u toj produženoj i
zamornoj sedeljci osećali su se rđavo, ne izuzimajući ni Hansa Kastorpa, koji je dobio jaku
glavobolju, ali koji nije dopustio da ta tegoba osujeti njegovu posetu obolelom jučerašnjem
domaćinu. Preko Malajca, koga je sreo na prvom spratu, najavio je Peperkornu svoju posetu
i dočekan je dobrodošlicom.
Stupio je u Holanđaninovu spavaću sobu sa dva kreveta, prošavši kroz jedan salon koji je
tu sobu razdvajao od sobe gospođe Šoša. Primetio je da se ova soba odlikuje od prosečnoga
tipa soba u Berghofu kako svojim prostranstvom tako i elegantnim nameštajem. Tu je bilo
svilenih naslonjača i stolova sa izvijenim nogama; jedan mekani zastirač pokrivao je pod, a
ni postelje nisu bile u stilu običnih higijenskih mrtvačkih postelja, nego su bile upravo
raskošne: od politiranog trešnjevog drveta, sa mesinganim okovom, a imale su jedno malo
zajedničko »nebo«, bez zavesa, — bio je to upravo jedan mali baldahin koji ih je sjedinjavao

u vidu zaklona.
Peperkorn je ležao u jednoj od tih postelja. Knjige, novine i pisma prekrivali su njegov
jorgan od crvene svile, a on je, sa nataknutim cvikerom, čitao Telegraf. Pribor za kafu stajao
je pored njega na jednoj stolici, kao i jedna upola ispražnjena boca crnoga vina — bilo je to
ono bezazleno, resko vino od jučerašnje večeri — a na noćnom stočiću su bile bočice sa
lekovima. Na diskretno čuđenje Hansa Kastorpa, Holanđanin nije imao na sebi belu košulju
nego vunenu, i to sa rukavima, zakopčanim na zglavkovima ruku, i bez ogrlice, bolje reći sa
okruglim izrezom. Ona se glatko pripijala uz široka ramena i snažne grudi staroga čoveka.
Veličanstvenost njegove glave isticala se još više na jastuku, lišena svega buržoaskog baš
tom odećom koja je davala njegovoj pojavi delimice neko prostonarodno-radničko obeležje,
a delimice onaj otisak koji je svojstven poprsjima namenjenim da ovekoveče neki lik.
»Apsolutno, mladi čoveče«, reče on, dohvatajući prečagu svoga cvikera i skidajući ga.
»Molim, — ni u kom slučaju. Naprotiv.« I Hans Kastorp sede pored njega, skrivajući svoju
udivljenost punu saučešća — a možda se čak i istinsko divljenje krilo u tome osećanju na
koje ga je nagonila njegova pravičnost — skrivajući je iza živog ljubaznog ćeretanja, kome
je Peperkorn sekundirao veličanstvenim nepovezanostima i najubedljivijom gestikulacijom.
On nije izgledao dobro, bio je žut i davao utisak vrlo bolesnog, iznurenog čoveka. Pred zoru
je imao jak napad groznice, a zamorenost koja je posle nje došla, udružila se sa mamurlukom
od pijanke.
»Mi smo juče grdno — «, reče on. »Ne, dopustite, — Zagrdismo! Vi ste još — dobro,
nije važno — Ali u mojim godinama i sa mojim ugroženim — Dete moje«, obrati se on sa
nežnom ali odlučnom strogošću gospođi Šoša, koja je baš ulazila u salon, » — sve je u redu,
ali vam ponavljam da je trebalo bolje paziti i da ste me morali sprečiti — « Dok je izgovarao
ove reči, u njegovim grimasama i u njegovom glasu kao da se počela ispoljavati kraljevska
srdžba. Ali je trebalo samo predstaviti sebi kakva bi bura izbila da je neko hteo ozbiljno da
ga spreči u piću, pa da se odmeri sva nepravednost i nerazumnost njegovog prekora. Ali