Page 402 - Thomas Mann - Čarobni breg

MENER PEPERKORN (nastavak)

Mener Peperkorn je ostao u kući Berghof za vreme čitave ove zime — odnosno dotle dok
je ona još trajala — pa čak do u samo proleće, tako da je na kraju došlo do još jednog vrlo
značajnog izleta do Flielske doline i do tamošnjeg vodopada. U izletu su učestvovali i
Setembrini i Nafta... Na kraju? Posle toga nije dakle i dalje ostao? — Ne, dalje ne. — Je li
otputovao? — Da i ne. — Da i ne? Molim, nikakve tajanstvenosti! Umećemo to podneti. I
poručnik Cimsen je umro, da ostavimo sasvim na stranu tolike druge manje časne partnere
smrti. Nerazgovetnog Peperkorna ugrabila je dakle opaka tropska groznica? — Ama ne, to
mu se nije desilo, ali zašto biti tako nestrpljiv? Takvi su uslovi života i pripovedanja, da se
stvari ne odigravaju sve odjednom, a svakako se nećemo buniti protiv oblika ljudskog
saznanja, kako su oni bogom određeni. Ukažimo vremenu bar onoliko časti koliko nam još
dopušta priroda naše pripovesti. Ionako nam ga ne preostaje još mnogo, jer ono juri navrat-
nanos, ili, ako vam taj izraz suviše para uši, ono brzo izmiče. Jedna kazaljkica meri naše
vreme i skakuće kao da meri sekunde, a svaki put kad hladnokrvno i bez zadržavanja pređe
svoju najvišu tačku ona kao da obeležava nešto — bog bi znao šta. Već godinama smo na
ovom planinskom visu — toliko je izvesno — vrti nam se mozak, živimo, bez opijuma i
hašiša, u nekom poročnom snu, pa bi nas neki sudija javnog morala mogao i osuditi — ali mi
namerno istupamo prema tome zamagljenju sa mnogo lucidnosti i logične oštrine! Treba
priznati da nismo slučajno izabrali za svoje opštenje tako pametne ljude kao što su gospoda
Nafta i Setembrini, umesto da se okružimo sve samim nerazgovetnim Peperkornima, — što
nas, dakako, vodi ka jednom poređenju, koje u mnogom pogledu, a naročito u pogledu
formata, mora da ispadne u korist ove ličnosti koja se docnije pojavila. To se desilo i u
mislima Hansa Kastorpa kad je ležao u svojoj lođi i priznavao sebi da su se oba njegova i
suviše razgovetna vaspitača, koji su se otimali o njegovu jadnu dušu, pretvorili upravo u
patuljke u prisustvu Pitera Peperkorna, tako da je bio sklon da ih nazove istim imenom kojim
je Holanđanin u svom kraljevskom pijanom peckanju nazvao njega samog, to jest »malim
brbljivcima«, i da je prava sreća što ga je hermetička pedagogika dovela u dodir i sa jednom
savršenom ličnošću.
Što je ta ličnost izbila na površinu kao saputnik Klavdije Šoša i prema tome u vidu jedne
ogromne smetnje, to je predstavljalo tačku za sebe, ali se Hans Kastorp nije dao njome
zavesti u svome suđenju o vrednostima. On se — mi to ponavljamo — u svome iskrenom
poštovanju i u svojoj ponekad malo drskoj simpatiji prema čoveku od formata nije dao
zbuniti time što je ovaj čovek imao zajedničku kasu sa gospođom Šoša, od koje je Hans
Kastorp pozajmio olovku one pokladne noći. To nije bilo u njegovoj prirodi — ali mi
potpuno računamo s tim da će se neki (ili neka) iz kruga naših slušalaca sablazniti takvim
»nedostatkom temperamenta«, i da bi im bilo milije da je mrzeo Peperkorna i da ga je
izbegavao; da je u sebi o njemu govorio samo kao o matorom magarcu i brbljivoj pijanduri,
umesto što ga posećuje kad god ga spopadne povratna groznica, umesto što sedi pored
njegovog kreveta i ćaska s njim — reč koja, razume se, priliči samo za njegov doprinos
razgovoru, ali ne i za doprinos veličanstvenoga Peperkorna — izlažući se uticaju ove ličnosti
sa radoznalošću čoveka koji putuje radi ličnog obrazovanja. Međutim on je to činio, i mi to
pripovedamo ravnodušni prema opasnosti što bi to moglo podsetiti nekoga na Ferdinanda
Vezala, koji je nosio kaput Hansa Kastorpa. Opominjanje na to ne znači ništa. Naš junak nije
bio Vezal. Dubine bede nisu predstavljale njegov slučaj. On nije bio nikakav »junak«, što će
reći da žena nije određivala njegov odnos prema muškom svetu. Verni svome načelu da ga