Page 400 - Thomas Mann - Čarobni breg

izazvao vrlo veliko interesovanje kod Peperkorna koji je uzdignutim kažiprstom i uzvijenim
arabeskama skrenuo opštu pažnju na Vezalovo stanje.
»To je — « reče on. »To je, eto — Ne, dopustite mi: sveta stvar! Obriši mu bradu, dete
moje, uzmi moju servijetu. Ili još bolje, ne, ostavi! On se sam toga odriče. Gospođe i
gospodo, — sveta stvar! Sveta u svakom smislu, u hrišćanskom kao i u paganskom! To je
iskonski fenomen! Prvi vrhovni fenomen — Ne, ne, to je — «
Sva njegova objašnjavanja kojima je propraćao svoje posredovanje, uz odmerene pokrete
koji su malo-pomalo postajali smešni, svodila su se uopšte na »to je«, »to je, eto«. On je
imao običaj da kolut, sastavljen od njegovog savijenog kažiprsta i palca, drži iznad uva i da
okrene od njega glavu, ukoso i ironično, što je izazivalo osećanja slična onima koja bi
izazvao neki starac sveštenik tuđe vere, koji, zadignute mantije, s neobičnom gracijom, igra
pred žrtvenikom. Zatim je, široko se razuzurivši u svojoj veličanstvenosti, obgrlivši rukom
naslon susedne stolice, primorao sve, na njihovo veliko zaprepašćenje, da se zajedno s njim
unesu u živu i uzbudljivu predstavu jutra, studenog, natuštenog zimskog jutra kad se
žućkasta svetlost naše noćne lampe reflektuje kroz prozorsko okno između golog granja koje
napolju ukočeno strči u ledenu maglu, tešku kao kreštanje vrana... Ukazujući na pojedinosti,
on je ovu svakodnevnu prozaičnu pojavu umeo tako živo predstaviti, da su se svi naježili,
osobito kad se setio još i ledene vode koja, recimo, u takvo jutro iz nekog velikog sunđera
curi čoveku za vrat, i koju je on nazivao svetom. To je bila samo jedna digresija, jedna
pouka, koja je primerom skretala pažnju na pojave života, fantastična improvizacija, koju je
brzo napustio da bi odmah svu svoju pronicljivost i osetljivost posvetio opet ovom noćnom

času koji je proticao u svečanoj atmosferi. On se pokazao zaljubljen u svako žensko
stvorenje do koga se može doći, ne birajući i ne gledajući na ličnost. On je patuljici činio
ponude takve vrste da se preveliko, staračko lice ovog bogaljčeta naboralo i počelo klibiti.
Gospođi Šter je kazao ljubaznosti takvog kalibra da je ova prosta žena još jače izvila rame i u
svom prenemaganju potpuno poludela. Klefeldovu je zamolio da utisne poljubac na njegova
velika, rascepljena usta, pa se udvarao čak i neutešnoj gospođi Magnus — sve to bez
povrede nežne odanosti prema svojoj saputnici, čiju je ruku često sa galantnom usrdnošću
prinosio usnama.
»Vino —«, reče on, — »Žene. To je — To je, eto — Dopustite mi — propast sveta—
Getsiman — «
Oko dva sata pronela se vest da se »Stari« — savetnik Berens — ubrzanim maršem
približava salonima. Istog trenutka nastade među premorenim gostima panika. Stolice i vedra
sa ledom popadaše. Bežalo se kroz biblioteku. Peperkorn, obuzet kraljevskom srdžbom što
mu se tako naglo rastura svečanost života, udarao je pesnicom i nazivao begunce »plašljivim
robovima«, ali je Hansu Kastorpu i gospođi Šoša ipak pošlo za rukom da ga donekle izmire
sa mišlju da je ova gozba, koja je trajala već šest sati, ionako morala da se završi, a rado je
slušao i napomene o svetom okrepljenju koje donosi san, i tako je najzad pristao da ga
odvedu u postelju.
»Pridrži me, dete moje! Pridrži me, mladi čoveče!« reče on gospođi Šoša i Hansu
Kastorpu. Oni prihvatiše njegovo teško telo dok se dizao sa stolice, a on ih uze pod ruku i —
nagnuvši moćnu glavu na jedno od svojih uzdignutih ramena, gurajući u stranu zbog
nesigurnog hoda čas jednog čas drugog vođu — krenu krupnim koracima na počinak. To što
je dopustio da ga vode i pridržavaju, bila je u osnovi kraljevska raskoš. Da je trebalo, on bi
verovatno mogao i sam da ide. On je, međutim, prezreo ovaj napor koji bi se mogao i tako
protumačiti da se stidi i da želi da prikrije svoje pijanstvo, a on, očevidno, ne samo da ga se
nije stideo nego se naprotiv time ponosio i razmetao i nalazio kraljevsko zadovoljstvo u tome