Page 397 - Thomas Mann - Čarobni breg

»nedovoljnih sposobnosti« izgovorili stvari takvog formata da me je to, kao što vidite,
istinski zbunilo. Ali ja mislim da poročan čovek nipošto nije neosetljiv za one strahote nego
ih, naprotiv, pravedno prosuđuje, jer činjenica da ga je izdala njegova uzbudljivost pred
klasičnim darovima života nagoni ga na porok, u čemu nema ili ne treba da bude nikakve
uvrede života, pošto se porok možda isto tako shvatiti kao odavanje poštovanja životu,
ukoliko naime rafinirani darovi predstavljaju sredstva opojnosti i razdraganosti, simulantia,
kako se kaže, kojima se podržava i jača senzibilnost, tako dakle da je ipak njihov cilj i
smisao — život, ljubav prema uzbudljivosti, težnja da se nađe leka onoj impotenciji... Ja
mislim... «
Šta je on to pričao? Zar nije dovoljno demokratske drskosti kad se kaže »jedan od nas
dvojice«, a reč je o jednoj ličnosti, i to o njemu? Da nije možda našao smelosti za ovu
drskost u prošlim doživljajima, koji bacaju sumnjivu svetlost na izvesna prava vlasništva?
Da li ga je đavo terao da se povrh svega toga zaplete još i u bestidnu analizu »poroka«? Sad
je morao da gleda kako će se ispetljati, jer je bilo jasno da je izazvao buru.
Dok je njegov gost govorio, Mener Peperkorn je i dalje sedeo zavaljen, sa glavom
oborenom na grudi, tako da se moglo posumnjati da li reči Hansa Kastorpa dopiru do
njegove svesti. Ali malo-pomalo, dok se mladi čovek zapletao, poče on da se ispravlja, sve
više i više, dok se nije potpuno ispravio, a u isto vreme mu se kraljevska glava sve više
nadimala i crvenela, arabeske na čelu dizale i rastezale, a male oči širile dobijajući izraz
blede pretnje. Šta se to spremalo? Na pomolu je bila srdžba, prema kojoj je ona prethodna
značila samo malo neraspoloženje. Donja usnica Menerova oduprla se s izrazom strašnog

gneva o gornju, tako da su se krajevi usana spustili, a brada se isturila, desna ruka mu se
lagano podigla sa stola sve do visine glave, a i više, pesnica se zgrčila, spremna da
veličanstveno izmahne i da jednim udarcem smrvi demokratskog brbljivca koji je —
prestrašen, a u isto vreme avanturistički obradovan ovom slikom izrazite kraljevske srdžbe
koja se ocrtavala pred njim — s teškom mukom uspeo da prikrije strah i želju da umakne. On
reče brzo, pretičući ga:
»Naravno, ja se nisam dovoljno jasno izrazio. Reč je o formatu, ništa više. Ne može se
nazvati porokom ono što ima format. Porok nikad nema formata. Rafiniranost ga nema. Ali
je čovek, željan velikih uzbuđenja, odvajkada imao na raspoloženju jedno sredstvo da se
zanese i oduševi, koje i samo pripada klasičnrš darovima života i ima karakter jednostavnosti
i svetosti, koje je dakle bez ičega poročnog, jedno sredstvo velikog formata, ako smem tako
da kažem, a to je vino, božanski dar ljudima, kao što su tvrdili već stari humanistički narodi,
čovekoljubivi pronalazak jednoga boga, koji čak ima neke veze sa civilizacijom, — dopustite
da i na to ukažem. Zar nismo toliko puta čuli da su ljudi izišli iz stanja divljaštva i došli do
uljuđenosti zahvaljujući tome što su se izveštili da sade vinovu lozu i da muljaju grožđe? Još
i danas se smatra da su narodi kod kojih raste vinova loza uljuđeniji, ili bar da važe za takve,
nego oni bez vinove loze, Kimbri, što je svakako vredno pažnje. Jer to pokazuje da
civilizacija nipošto nije stvar razuma i bistre trezvenosti, već da ima daleko pre veze sa
oduševljenjem, zanosom i osećanjem uživanja. Ako to nije vaše gledište, smem li biti tako
slobodan da vas zapitam za vaše mišljenje u ovoj stvari?«
Ugursuz je ovaj Hans Kastorp. Ili, kako se gospodin Setembrini sa književnom
otmenošću izrazio, »okačenjak«. Neoprezan, čak i drzak u svom ophođenju sa ličnostima —
a opet vešt da se izvuče iz neprilike, ako zatreba. Tako je i sad u mučnoj situaciji, bez
pripreme, uspeo, pre svega, da sa mnogo elegancije spase čast pića, zatim je, sasvim uzgred,
poveo reč o »uljuđenosti« o kojoj je primitivno i strahovito ponašanje Mener Peperkorna
pružalo svakako malo dokaza; i, najzad, on je ovo ponašanje razlabavio i učinio ga