Page 396 - Thomas Mann - Čarobni breg

Hansu Kastorpu je odjednom bilo jasno da je Peperkorn potpuno pijan. Međutim, ni
njegovo pijanstvo nije ostavljalo mali i ponižavajući utisak, nije to bilo stanje koje lišava
čoveka njegovog dostojanstva; njegovo pijanstvo se spojilo sa majestetičnošću njegove
prirode u jednu izvanrednu pojavu koja uliva poštovanje. I sam Bahus, pomisli Hans
Kastorp, oslanjao se, pijan, na svoje oduševljene pratioce, i nije zbog toga ništa izgubio od
svoje božanske prirode, uvek je, najzad, bilo u pitanju ko je pijan, jedna ličnost ili jedan tkač.
Sa krajnjom obzirnošću je pazio da se ni najmanje ne ogreši o poštovanje pred ovim kolosom
čiji su pokreti bili olabaveli, a jezik počeo da se zapliće.
»Pobratime«, — reče Peperkorn i zabaci unazad snažno telo, sa slobodom i
razmetljivošću pijana čoveka, a ruku ispruži na sto, udarajući po njemu labavo stisnutom
pesnicom, »— imam nameru, — uskoro nameravam, dok se malo razaberem... Dobro je.
Svršeno. Život — mladi čoveče — to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog,
mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih
očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrdnije predamo,
polažući pravo na puni napon naše muškosti, koja pred njom pobedi ili propadne —
propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je
nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja, koja se nemilosrdno i sa
prezrenjem anatemiše, — svr-šeno, mladi čoveče — i na koju se pljuje... Sramota i bruka su
blage reči za ovaj slom i bankrotstvo, za ovu blamažu. To je kraj, pakleno očajanje, propast
sveta...«
Za vreme govora, Holanđanin je sve više i više zabacivao svoje snažno telo, dok mu se

kraljevska glava sve jače povijala prema prsima kao da je hteo da zaspi. Ali kod poslednje
reči je izmahnuo mlitavom pesnicom i pustio je da s teškim udarcem padne na sto, tako da se
slabunjavi Hans Kastorp — nervozan od kocke, vina i čudnovatog sticaja prilika — stresao i
pogledao u ljudinu uplašeno i s poštovanjem. »Propast sveta«, — kako je lepo pristajala ta
reč njegovom licu! Hans Kastorp se nije sećao da ju je ikad čuo, sem možda na času
veronauke, i to nije bila slučajnost, pomisli on, jer kome bi od njegovih poznanika tako
gromka reč priličila, ko bi imao format za nju — da pitanje tačno postavimo? Mali Nafta
mogao se možda koji put njome poslužiti, ali to bi bila uzurpacija i jetko brbljanje, dok je u
Peperkornovim ustima gromovita reč treštala silno kao zvuk poslednje, biblijske trube.
»Bože moj — kakva ličnost!« oseti on po stoti put. »Došao sam najzad u dodir s pravim
karakterom i pokazalo se da je taj čovek Klavdijin saputnik!« I sam prilično zahvaćen pićem,
vrteo je svoju čašu na stolu, a drugu ruku držao u džepu od čakšira i čkiljio zbog dima
cigarete koju je držao krajičkom usana. Zar nije bio dužan da ćuti, pošto je jedna
autoritativna ličnost izgovorila one gromovite reči? Šta će tu još i njegov slabi glas? Ali su
ga njegovi demokratski vaspitači — obojica po prirodi demokrate, iako se jedan od njih
opirao da to bude — bili navikli na diskusiju, i on se dao zavesti na jedan od svojih
bezazlenih komentara. Rekao je:
, »Vaše primedbe, Mener Peperkorne«, (kakav je to samo izraz: primedbe! Prave li se
primedbe na propast sveta?) »vraćaju moje misli još jednom na ono što smo malopre
dokonali u pogledu poroka, to jest da se on sastoji u vređanju prostih i, kako vi kažete,
svetih, ili, kako bih ja rekao, klasičnih životnih darova, moglo bi se reći dobara »velikog
formata«, za ljubav darova poznih i rafiniranih, kojima ljudi »robuju«, dok se onim velikim
darovima »posvećuju« i »odaju im čast«. Ali za ovo, čini mi se, može da se nađe i neko
opravdanje — oprostite, ja sam priroda koja je sklona izvinjavanju, premda izvinjavanje
nema velikog formata, kao što jasno osećam, — opravdanje dakle za porok, i to ukoliko se
on zasniva na »nedovoljnim sposobnostima«, kao što rekoste. Vi ste o strahotama tih