Page 395 - Thomas Mann - Čarobni breg

na štetu veličanstvenih prostih životnih darova, onih darova i zahteva koje naša osetljivost
jedva uspeva da zadovolji. »Mladi čoveče«, reče on Hansu Kastorpu opčinivši ga svojim
bledim pogledom i svojim odmerenim pokretom, — »mladi čoveče, — jednostavnost! Sveta
stvar! Dobro, vi me razumete. Boca vina, vruće jelo od jaja, čista kap alkohola — ako to
izvršimo i ako u tome uživamo kako valja, ako to dokraja pocrpemo i ako se tu istinski
zadovoljimo, pre nego što — Apsolutno, gospodine! Svršeno. Ja sam poznavao ljude,
muškarce i žene, kokainiste, pušače hašiša, morfiniste — Dobro, dragi prijatelju! Savršeno!
Od volje im! Nije naše da sudimo i osuđujemo. Ali ono što dolazi na prvo mesto, ono
jednostavno, veliko, što od samog boga potiče, to su bili svi ti ljudi — Svršeno, dragi
prijatelju. Osuđeni su. Prokleti. Ogrešili su se! Kako se ono vi zvaste, mladi čoveče? Dobro,
znao sam, pa sam zaboravio... Ne sastoji se poročnost u kokainu, ni u opijumu, ni u samom
poroku. Greh koji se ne može oprostiti, to je...«
Umuknuo je. Velik i pšrok, okrenut prema svome susedu, ostao je uporan u svom
moćnom, izrazitom ćutanju, koje primorava čoveka da shvati šta hoće da kaže. Ćutao je s
uzdignutim kažiprstom, sa svojim nepravilno rascepljenim ustima ispod gole, crvene, od
brijanja malo ranjave gornje usne; napregnuto je uzdigao borama iscrtano golo čelo,
okruženo belim pramenovima kose, raširio male, blede oči u kojima je — kako se činilo
Hansu Kastorpu — plamsalo neko užasavanje od zločina, od onog velikog pregrešenja, od
one neoprostive omaške na koju je on ciljao, zapovedajući ćutke svom sagovorniku da
pronikne taj prestup u svoj njegovoj strahoti, zapovedajući mu to svom fascinirajućom
snagom kojom je zračila njegova suverena priroda... Neko apstraktno užasavanje, pomisli

Hans Kastorp, ali kao da ima u tome i neke lične prestravljenosti koja se tiče njega samog,
ovog impozantnog čoveka. Strah je dakle — kako se učinilo Hansu Kastorpu — zaplamsao
za jedan trenutak u dnu toga bića, ali ne mali, sitni strah, nego neki panični strah, i Hans
Kastorp je bio isuviše obziran čovek da ga ne bi potreslo to zapažanje, uprkos svim
razlozima koji su ga mogli navesti da zauzme neprijateljski stav prema majestetičnom
saputniku gospođe Šoša.
On obori oči i klimnu glavom da bi učinio zadovoljstvo svome uzvišenom susedu i
pokazao mu da ga je razumeo.
»Odista je tako«, reče on. »Može se smatrati za greh — i uzeti kao znak nedovoljnih
sposobnosti — kad neko robuje prefinjenim nasladama, zapostavljajući proste i prirodne
darove života, koji su tako veliki i sveti. To je vaše mišljenje, ako sam vas dobro razumeo,
Mener Peperkorne, i premda na tu misao dosad još nisam došao, mogu se iz sopstvenog
uverenja s vama saglasiti, pošto ste mi na to skrenuli pažnju. Biće uostalom dosta redak
slučaj da se ovim prostim i zdravim darovima života oda puno priznanje. Ljudi su većinom
suviše tromi i nehatni i nesavesni, isuviše preživeli da bi umeli da ih cene. Bez sumnje je
tako.«
Ogromni Holanđanin bio je vrlo zadovoljan. »Mladi čoveče«, reče on, »— savršeno.
Hoćete li mi dopustiti — ni reči više. Molim vas da pijete sa mnom, da ispraznimo čaše
naiskap, ruku pod ruku. To još ne znači, da vam nudim da budemo na ti — hteo sam upravo
to da učinim ali sam pomislio da li neće biti malo prenagljeno. Ja ću vam to vrlo verovatno
uskoro — Računajte s tim! Međutim, ako želite i ako pošto-poto hoćete, da odmah —«
Hans Kastorp se izjasnio za odlaganje pod sugestijom samog Peperkorna.
»Dobro, mladiću. Dobro, druže. Nedovoljne sposobnosti — dobro. Dobro i jezivo. Nisu
dovoljno savesni — vrlo dobro. Darovi — nije dobro. Zahtevi! Sveti, ženski zahtevi života u
pogledu časti i muževnosti —«