Page 392 - Thomas Mann - Čarobni breg

Nije dovršio. Pred njim je stajao Peperkorn. Holanđanin je potražio svoju saputnicu; ušao
je kroz zavese i stao pred stolicu onoga s kojim ju je video da ćaska, — stao kao neka kula,
pred same noge Hansa Kastorpa, kome njegovo mesečarstvo nije smetalo da shvati da treba
ustati i biti učtiv. S mukom se podigao sa svoje stolice, između njih dvoje — morao je
postrance da se izvuče, tako da su ličnosti drame stajale u trouglu, sa stolicom u sredini.
Gospođa Šoša je udovoljila zahtevima civilizovanog Zapada i predstavila »gospodu«
jednog drugome. Poznanik iz dana njenog ranijeg boravka ovde — reče ona za Hansa
Kastorpa. Za gospodina Peperkorna nije bilo potrebno nikakvo objašnjenje. Kazala je
njegovo ime, i Holanđanin — upravivši na mladog čoveka svoj bledi pogled ispod arabeske,
kao u idola, pažljivo udubljenih bora svoga čela i svojih slepoočnica — pruži Kastorpu ruku,
čija je široka nadlanica bila puna pega. »Kapetanska ruka«, pomisli Hans Kastorp, »ako se
izostave kopljasti nokti.« Prvi put je stajao pod neposrednim dejstvom snažne ličnosti
Peperkornove (»ličnost« — ta reč se u njegovom prisustvu stalno nametala; kad ga pogleda,
čovek odjednom shvati šta je to ličnost, štaviše, uveren je da ličnost ne može drukčije
izgledati nego tako kao on), i Hans Kastorp se u svojoj nemoćnoj mladosti osećao zgnječen
težinom ovog šezdesetogodišnjaka širokih pleća, crvena lica, belih pramenova kose, sa bolno
rascepljenim ustima i bradom koja je, duga i uzana, padala na njegov zatvoreni sveštenički
prsnik.
»Gospodine«, reče on, »— apsolutno. Ne, dopustite mi, — apsolutno! Ja se danas
upoznajem s vama, — upoznajem se s jednim mladim čovekom koji uliva poverenje, i
ja to činim svesno, gospodine, ja sam apsolutno za to zagrejan. Vi mi se sviđate, gospodine;

da — molim lepo! Svršeno. Vi mi se dopadate.«
Tu nije imalo šta da se primeti. Njegovi odmereni pokreti bili su suviše odlučni. Hans
Kastorp mu se dopao. I Peperkorn je hteo to i da pokaže nekim nagoveštajima koje je
njegova saputnica odmah shvatila i usrdno dopunila.
»Dete moje«, reče on, » — sve dobro. Ali kako bi bilo — molim da me ne shvatite
pogrešno. Život je kratak, naše mogućnosti da odgovorimo njegovim zahtevima, takve su —
To su činjenice, dete moje. Zakoni. Neumitni udes. Ukratko, dete moje, ukratko i dobro.« —
On je uporno ostajao pri svom izrazitom gestu, koji je pozivao na odluku, otklanjajući od
sebe svaku odgovornost za slučaj da se uprkos njegovim uputstvima učini sudbonosna
greška.
Gospođa Šoša se očevidno bila već izveštila da u pola reči shvati smisao njegovih želja.
Ona reče:
»Zašto ne. Možemo još malo ostati zajedno, odigrati neku igricu i popiti bocu vina. Šta
čekate?« okrenu se ona Hansu Kastorpu. »Maknite se! Nećemo ostati utroje, treba da
potražimo društva. Koga još ima u salonu? Pozovite koga nađete! Dovedite neke prijatelje sa
balkona. Mi ćemo zovnuti doktora Ting-Fua od našeg stola.«
Peperkorn je trljao ruke.
»Apsolutno«, reče on. »Perfektno. Odlično. Požurite, mladi prijatelju! Poslušajte!
Stvorićemo društvo, pa ćemo se kockati, jesti, piti. Osetićemo da smo — Apsolutno, mladi
čoveče! «
Hans Kastorp se pope liftom na drugi sprat. Zakuca kod A. K. Fergea, koji zatim ode u
donju dvoranu za odmaranje da potraži Ferdinanda Vezala i gospodina Albina u njihovim
naslonjačama. U predvorju su našli još državnog tužioca Paravana i bračni par Magnus, a u
salonu gospođu Šter i Klefeldovu. Tu je ispod srednjeg lustera postavljen prostran sto za
kartanje, a oko njega stolice i stočići za uspremu. Mener je pozdravio svakog gosta koji bi se
pridružio, bleda i učtiva pogleda, pod pažljivo uzdignutim arabeskama svoga čela. Dvanaest