Page 391 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 391

iza njega, strahujući da zbrkana muzika u susednoj sobi nije možda progutala šum njenih
        koraka kad su se udaljavali. Najzad se ponovo čulo:
            »A monsieur nije otputovao čak ni na sahranu svoga rođaka?«
            »Ne, ja sam se ovde s njim oprostio pre nego što su ga zatvorili, jer je počeo da se smeši.
        Ne možeš zamisliti kako mu je čelo bilo hladno.«
            »Opet? Zar se tako razgovara sa damom koja se jedva poznaje?«
            »Treba li  da govorim  kao  humanista  ili  kao  čovek?«  (I  on  je  nehotice  izgovorio  reč
        otegnuto i sanjivo, kao neko ko se proteže i zeva.)
            »Quelle blague! — Vi ste stalno bili ovde?«
            »Da. Čekao sam.«
            »Na šta?«
            »Na tebe.«
            Kraj njegove glave se zaori smeh, koji je pokuljao zajedno sa reči »luda!« — »Na mene!
        Biće da te nisu pustili da odeš.«
            »O da, jednom, u nastupu srdžbe, Berens bi me i pustio, ali to bi bio divlji odlazak. Jer
        osim starih ožiljaka odranije, iz moga đačkog doba, ti već znaš, pojavila se sveža mrlja, koju
        je Berens pronašao i koja mi izaziva groznicu.«
            »I dalje groznica?«
            »Da, uvek pomalo. Gotovo uvek. Vraća se. Ali nije povratna groznica.«
            »Des allusions?«
            On je ćutao, skupivpš obrve nad svojim vidovitim pogledom. Posle jednog trenutka upita:

            »A gde si ti bila?«
            Jedna ruka udari po naslonu stolice.
            »Mais c’est un sauvage! — Gde sam bila ? Svuda. U Moskvi (glas reče »Muoskvi« — s
        otegnutim  naglaskom,  kao  što  je  izgovorio  »human«),  u  Baku,  u  nemačkim  banjama,  u
        Španiji.«
            »O, u Španiji. Kako je bilo tamo?«
            »Tako. Putuje se rđavo. Ljudi su upola crnci. Kastilja je suva i gola. Kremlj je lepši nego
        onaj dvorac ili manastir tamo, u podnožju planine... «
            »Eskorijal.«
            »Da,  Filipov  dvorac.  Nečovečan  dvorac.  Mnogo  više  mi  se  dopala  narodna  igra  u
        Kataloniji, sardana, uz gajde. I ja sam igrala. Svi se uhvate za ruke i igraju kolo. Ceo trg je
        pun sveta. C’est charmant!;. To je čovečno. Kupila sam sebi malu plavu kapu, kakvu tamo
        nose svi ljudi i dečaci iz naroda, tako reći fes: boina. Nosim je kad se odmaram u naslonjači i
        inače. Monsieur će oceniti da li mi dobro stoji.«
            »Koji monsieur?«
            »Ovaj koji sedi ovde, u ovoj stolici.«
            »Ja sam mislio: Mener Peperkorn.«
            »On je već ocenio. Kaže da mi divno stoji.«
            »To je kazao? Do kraja kazao? Završio rečenicu da se mogla razumeti?«
            »Ah, čini mi se da smo rđavo raspoloženi. Hteli bismo da budemo pakosni, zajedljivi.
        Pokušavamo  da  se  podsmehnemo  ljudima  koji su  mnogo  veći  i  bolji  i  čovečniji nego  mi
        sami, zajedno sa našim... ami bavard de Méditerranée, notre maître grand parleur... Ali ja
        neću dopustiti da moje prijatelje —«
            »Imaš li još moj unutrašnji portret?« prekide on glas potišteno.
            Ona se nasmeja. »Morala bih ga jednog dana potražiti.«
            »Ja nosim tvoj uza se. Sem toga imam malo postolje na svom ormaru, gde noću...«
   386   387   388   389   390   391   392   393   394   395   396