Page 391 - Thomas Mann - Čarobni breg

iza njega, strahujući da zbrkana muzika u susednoj sobi nije možda progutala šum njenih
koraka kad su se udaljavali. Najzad se ponovo čulo:
»A monsieur nije otputovao čak ni na sahranu svoga rođaka?«
»Ne, ja sam se ovde s njim oprostio pre nego što su ga zatvorili, jer je počeo da se smeši.
Ne možeš zamisliti kako mu je čelo bilo hladno.«
»Opet? Zar se tako razgovara sa damom koja se jedva poznaje?«
»Treba li da govorim kao humanista ili kao čovek?« (I on je nehotice izgovorio reč
otegnuto i sanjivo, kao neko ko se proteže i zeva.)
»Quelle blague! — Vi ste stalno bili ovde?«
»Da. Čekao sam.«
»Na šta?«
»Na tebe.«
Kraj njegove glave se zaori smeh, koji je pokuljao zajedno sa reči »luda!« — »Na mene!
Biće da te nisu pustili da odeš.«
»O da, jednom, u nastupu srdžbe, Berens bi me i pustio, ali to bi bio divlji odlazak. Jer
osim starih ožiljaka odranije, iz moga đačkog doba, ti već znaš, pojavila se sveža mrlja, koju
je Berens pronašao i koja mi izaziva groznicu.«
»I dalje groznica?«
»Da, uvek pomalo. Gotovo uvek. Vraća se. Ali nije povratna groznica.«
»Des allusions?«
On je ćutao, skupivpš obrve nad svojim vidovitim pogledom. Posle jednog trenutka upita:

»A gde si ti bila?«
Jedna ruka udari po naslonu stolice.
»Mais c’est un sauvage! — Gde sam bila ? Svuda. U Moskvi (glas reče »Muoskvi« — s
otegnutim naglaskom, kao što je izgovorio »human«), u Baku, u nemačkim banjama, u
Španiji.«
»O, u Španiji. Kako je bilo tamo?«
»Tako. Putuje se rđavo. Ljudi su upola crnci. Kastilja je suva i gola. Kremlj je lepši nego
onaj dvorac ili manastir tamo, u podnožju planine... «
»Eskorijal.«
»Da, Filipov dvorac. Nečovečan dvorac. Mnogo više mi se dopala narodna igra u
Kataloniji, sardana, uz gajde. I ja sam igrala. Svi se uhvate za ruke i igraju kolo. Ceo trg je
pun sveta. C’est charmant!;. To je čovečno. Kupila sam sebi malu plavu kapu, kakvu tamo
nose svi ljudi i dečaci iz naroda, tako reći fes: boina. Nosim je kad se odmaram u naslonjači i
inače. Monsieur će oceniti da li mi dobro stoji.«
»Koji monsieur?«
»Ovaj koji sedi ovde, u ovoj stolici.«
»Ja sam mislio: Mener Peperkorn.«
»On je već ocenio. Kaže da mi divno stoji.«
»To je kazao? Do kraja kazao? Završio rečenicu da se mogla razumeti?«
»Ah, čini mi se da smo rđavo raspoloženi. Hteli bismo da budemo pakosni, zajedljivi.
Pokušavamo da se podsmehnemo ljudima koji su mnogo veći i bolji i čovečniji nego mi
sami, zajedno sa našim... ami bavard de Méditerranée, notre maître grand parleur... Ali ja
neću dopustiti da moje prijatelje —«
»Imaš li još moj unutrašnji portret?« prekide on glas potišteno.
Ona se nasmeja. »Morala bih ga jednog dana potražiti.«
»Ja nosim tvoj uza se. Sem toga imam malo postolje na svom ormaru, gde noću...«