Page 390 - Thomas Mann - Čarobni breg

misli putovale nemuzikalnim putevima. One su išle trnovitim putevima razočaranja
izazvanog događajima koji su se narugali jednom mladom čoveku na kraju dugog čekanja —
putevima punim gorčine i prkosa, i već je bio blizu trenutak njegove odluke da ostavi novine
na neudobnoj stolici koja se tu slučajno zatekla, da iziđe na vrata koja su vodila u dvoranu i
da ovu promašenu zabavu zameni ledenom usamljenošću svoje balkonske lođe, gde će biti
samo njih dvoje: on i Marija Mančini.
»A vaš rođak, monsieur?« upita jedan glas iza njega, iznad njegove glave. Bio je to glas
očaravajući za njegovo uvo kome je bilo suđeno da u njegovoj oporo-slatkoj zvučnoj kopreni
oseti beskrajnu milinu — podrazumevajući pod pojmom miline prijatnost koja ide do
krajnjih granica. Bio je to glas koji je davno nekad rekao: »Rado. Ali pazi da je ne slomiš.«
Bio je to neodoljiv, fatalan glas i, ako se ne varam, on se raspitivao za Joahima.
On spusti polako svoje novine i podiže malo lice, tako da je njegova glava samo cvetom
kose dodirivala strmi naslon. On čak zatvori malo oči, ali ih odmah ponovo otvori, da bi ih
upravio koso naviše, u pravcu koji je njegovom pogledu davao položaj glave, nekud u
prazninu. Dobri mladić! Moglo bi se reći da je njegov izraz bio vidovit, mesečarski. Želeo je
da ga ona još jednom zapita, ali to se nije desilo, tako da nije bio siguran da li ona još stoji
iza njega kad je posle dosta dugog vremena, sa čudnim zadocnjenjem i u pola glasa,
odgovorio:
»On je mrtav. Služio je u ravnici i umro.«
Sam je primetio da je prva naglašena reč koja je pala između njih, bila reč »mrtav«. U isto
vreme je primetio da je — zato što nije dobro vladala njegovim jezikom — izabrala suviše

blage izraze za svoje saučešće, kad je, iza i iznad njega, rekla:
»Ah! Šteta. Sasvim mrtav i sahranjen? Otkad?« »Ima već dosta vremena. Majka ga je
odnela sa sobom. Izrasla mu je bila ratnička brada. Ispaljena su mu nad grobom tri počasna
plotuna.«
»Zaslužio ih je. Bio je vrlo čestit. Mnogo čestitiji nego drugi ljudi, neki drugi.«
»Da, on je bio valjan. Radamant je uvek govorio o njegovoj preteranoj revnosti. Ali
njegovo telo nije htelo da se povinuje. Rebellio carnis, kako kažu jezuiti. On je uvek bio
telesno nastrojen, u dobrom, časnom smislu. Ali je njegovo telo dopustilo da nečasne stvari
prodru u njega i narugalo se njegovoj preteranoj revnosti. Moralnije je uostalom da se čovek
izgubi i da se sam upropasti, nego da se čuva.«
»Vidim da ste još filozofska danguba. Radamant? Ko je to?
»Berens. Setembrini ga tako zove.«
»Ah, Setembrini, znam. To je onaj Italijan... Nisam ga volela. Nije bio human čovek.«
(Glas je izgovarao reč »human« nekako tromo i sanjalački.) »Bio je ponosan.« (Sa
naglaskom na drugom slogu.) »Nije više ovde? Glupa sam. Ne znam šta je to: Radamant.«
»Nešto humanističko: Setembrini se odselio. Mi smo mnogo filozofirali u ovo poslednje
vreme, on, Nafta i ja.«
»Ko je Nafta?«
»Njegov suparnik.«
»Ako je njegov suparnik, rado bih se s njim upoznala. — Ali, zar vam nisam rekla da će
vaš rođak umreti, ako pokuša da bude vojnik u ravnici?«
»Da, ti si to znala.«
»Šta vam pada na pamet!«
Poduže ćutanje. On nije povukao reč. Pritisnuvši cvet svoje kose na strmi naslon, vidovito
zagledan, čekao je neće li se opet čuti zvuk glasa, ponovo u neizvesnosti da li ona još stoji