Page 387 - Thomas Mann - Čarobni breg

— ličnost, ali izbledela. Tačnost ove ocene dokazivala je njegovu objektivnost, pa prema
tome i njegov duševni mir, koji je nastavnici pokvario račune. Što se pak tiče Ferdinanda
Vezala i njegove grimase kojom je aludirao na neočekivane okolnosti u kojima se vratila
gospođa Šoša, Hans Kastorp mu je pokazao da ima pogleda koji svojom izrazitošću ni za
dlaku ne ustupaju najjasnije artikulisanoj reči. »Bedniče!« govorio je pogled kojim je
odmerio Manhajmljanina, pogled koji je bilo sasvim nemoguće pogrešno protumačiti i Vezal
ga je razumeo i otrpeo, čak je klimnuo glavom u znak odobravanja, iskezivši pri tom svoje
kvarne zube, ali otada, prilikom šetnji sa Naftom, Setembrinijem i Fergeom nije više nosio
gornji kaput Hansu Kastorpu.
Bože moj, Hans Kastorp ga je mogao i sam nositi, čak ga je radije sam nosio i samo ga je
iz ljubaznosti ustupao ponekad onom jadniku. Ali je dabogme svakom iz našeg društva bilo
jasno da je Hans Kastorp bio jako zbunjen ovim potpuno nepredviđenim događajem, koji je
upropastio sve njegove intimne pripreme u vezi sa ponovnim viđenjem predmeta svojih
pokladnih avantura. Bolje rečeno: taj događaj ih je učinio izlišnim, i u tome je bilo nečeg
unižavajućeg.
Njegove namere su bile najnežnije i najrazboritije, daleko od svake nezgrapne
neobuzdanosti. Nije ni pomišljao na to da ode, na primer, na stanicu i da dočeka Klavdiju —
i prava sreća da je tu misao od samog početka odbacivao. Uopšte je bilo sasvim neizvesno da
li će jedna žena, kojoj je bolest dopuštala tako veliku slobodu, hteti da veruje u realnost
fantastičnih događaja koji su se odigrali one daleke noći snova, maskarade i razgovora na
stranom jeziku, i da li će želeti da je neposredno podseti na to. Ne, nikakve nametljivosti,

nikakvih nezgrapnih pretenzija! Čak ako se uzme da je njegov odnos prema bolesnici kosih
očiju u suštini prešao granice zapadne razboritosti i civilizacije, morao se bar po formi
najpažljivije pridržavati pravila uljudnosti i za trenutak izigravati čak i zaboravnost. Pozdrav
otmenih ljudi, od jednog stola ka drugom stolu — u prvi mah ništa više! Docnije, kad se
ukaže prilika, učtivo prići i nemarnim glasom zapitati putnicu kako se oseća u poslednje
vreme... Njihovo stvarno ponovno viđenje moglo bi u svoje vreme da usledi odatle kao
nagrada za ovakvo njegovo uzdržljivo viteško ponašanje.
Ali je, kao što rekosmo, ova nežna pažnja izgledala sad nemoćna, pošto joj je bio oduzet
dobrovoljni karakter, pa prema tome i svaka zasluga. Prisustvo Menera Peperkorna
isključivalo je u potpunosti taktiku koja se ne bi sastojala u krajnjoj uzdržljivosti. Hans
Kastorp je, one večeri kad su prispeli, video iz svoje lođe kako polako savijaju uz breg jedne
saonice na čijem je boku pored kočijaša sedeo sobar Malajac, žut čovečuljak sa krznenom
kragnom na svom gornjem kaputu i sa krutim šeširom, i kako pozadi, u dnu saonica, sedi
pored Klavdije neki stranac, sa šeširom nabijenim na čelo. Te noći je Hans Kastorp malo
spavao. Idućeg jutra nije bilo teško saznati ime misterioznog saputnika, a uz to, kao pride,
još i to da su oboje zauzeli na prvom spratu susedne, raskošne prostorije. Zatim je došao prvi
doručak; zauzevši blagovremeno svoje mesto za stolom, vrlo bled, on je čekao na tresak
staklenih vrata. Ali ona nisu zveknula. Klavdija je ušla bez šuma, jer je staklena vrata za
njom zatvorio Mener Peperkorn, — velik, širokih ramena, visoka čela, sa belim
pramenovima kose oko krupne glave, išao je on u stopu za svojom saputnicom, koja se
svojim dobro poznatim mačjim hodom, napred nagnute glave, približavala svome stolu. Da,
to je bila ona, nepromenjena. Protivno svojoj odluci i zaboravivši na sebe, Hans Kastorp ih je
obuhvatio svojim neispavanim očima. Bila je to njena, crvenkastoplava kosa, koja nije bila
više sa puno veštine očešljana, nego je u prostoj vitici obavijala glavu; bile su to njene »oči
stepskog vuka«, njena oblina vrata, njene usne, koje su izgledale punije nego što su u stvari
bile, usled ispupčenosti jagodica koja je stvarala ono ljupko udubljenje na obrazima...