Page 389 - Thomas Mann - Čarobni breg

VINGT-ET-UN

Tako je prošlo izvesno vreme — tri do četiri nedelje, kako mi cenimo, jer se nikako ne
možemo osloniti na sud Hansa Kastorpa i na njegovo osećanje vremena. One su promakle ne
donoseći sobom nikakvih promena, samo su kod našeg junaka izazvale uobičajeni prkos
protiv nepredviđenih okolnosti koje su mu nametnule uzdržljivost kojom on ne stiče
nikakvih zasluga; prkos protiv one okolnosti koja samu sebe naziva Piter Peperkorn kad pije
rakiju; protiv uznemiravajućeg prisustva ovog kraljevski dostojanstvenog, impozantnog,
zagonetnog čoveka — koji stvarno uznemiruje, na mnogo grublji način, nego što ga je, na
primer, uznemiravao nekad gospodin Setembrini u ovakvim stvarima. Prkosno-zlovoljne
bore usekle su se okomito između obrva Hansa Kastorpa, i ispod tih bora posmatrao je on pet
puta na dan mladu ženu, i dalje srećan što može da je posmatra, i pun prezrenja prema
jednom prisutnom gavanu koji i ne sluti kakvu sumnjivu svetlost baca na nju prošlost.
Ali jedne večeri, kao što se to dešava ponekad bez naročitog povoda, večernje poselo u
dvorani i sobama uzelo je življi tok nego obično. Bilo je muzike, ciganskih melodija, koje je
izvodio na violini jedan mađarski student, posle čega je savetnik Berens, koji je sa doktorom
Krokovskim takođe došao na četvrt sata, primorao jednog od gostiju da na dubljem registru
klavira odsvira melodiju Hora hadžija, dok je on sam preko višeg registra instrumenta
skakutavo prelazio jednom četkom, podražavajući violinu. Nastao je smeh. Usred živog
odobravanja, mašući blagonaklono glavom u znak da je i sam razdragan, otišao je savetnik iz
dvorane. Zabavljanje se međutim produžilo; sviralo se i dalje, ali se nije zahtevala
usredsređena pažnja; igralo se domina i brica, poručivalo se piće; neki su se zabavljali
šaljivim optičkim instrumentima, a tu i tamo se ćaskalo. I društvo sa »stola boljih Rusa«
pomešalo se sa grupama u dvorani i u muzičkom salonu. Mener Peperkorn mogao se videti
na raznim mestima, — bilo je nemoguće ne videti ga; njegova veličanstvena glava izdizala
se iznad ostalih, trijumfovala iznad njih svojom kraljevskom impozantnošću i značajnošću, i
mada su oni koji su oko njega stajali bili u početku privučeni samo njegovom reputacijom
bogatog čoveka, vrlo brzo su se zainteresovali samom njegovom ličnošću. Stajali su oko
njega smešeći se i povlađivali mu glavom, hrabreći ga i zaboravljajući na sebe. Bili su
opčinjeni njegovim bezbojnim okom ispod dubokih čeonih bora, prikivala ih je ubedljivost
uglađene gestikulacije njegovih ruku, na kojima su se isticali dugi nokti, i niko od njih nije se
osećao ni najmanje razočaran zbog nerazumljive isprekidanosti, nejasnoće i beskorisnosti
onoga što bi rekao.
Ako usred ovakve situacije potražimo Hansa Kastorpa, naći ćemo ga u salonu za čitanje i
korespondenciju, gde su mu nekad (ovo nekad je neodređeno; pripovedač, junak i čitalac
nisu više sasvim načisto u kojoj meri ono zalazi u prošlost) bile saopštene važne stvari o
organizaciji ljudskog progresa. Ovde je bilo tiše; svega je nekoliko osoba bilo s njim. Jedan
pacijent je pisao nešto ispod obešene električne lampe, za jednim od dvostranih pultova.
Jedna dama sa dva cvikera na nosu sedela je kraj biblioteke i prelistavala neku ilustrovanu
svesku. Hans Kastorp je sedeo u blizini otvorenog prolaza koji je vodio u muzički salon,
okrenut leđima prema zavesi od vrata, sa novinama u ruci. Sedeo je na stolici koja se tu
zatekla, na baršunom prevučenoj stolici u stilu renesansa i — ako hoćemo pojedinosti — sa
visokim, pravim zaleđem, bez naslona za ruke. Mladi čovek je držao, istina, novine onako
kako se one drže da bi se čitale, ali ih on nije čitao, nego je, iskrivivši glavu, prisluškivao
muziku koja je dopirala do njega isprekidano i pomešana sa razgovorom; samo se po
njegovim natuštenim obrvama moglo zaključiti da je slušao svirku rasejano i da su njegove