Page 386 - Thomas Mann - Čarobni breg

rukom, čiji se kažiprst spajao s palcem u krug, dok su tri ostala prsta sa kopljastim vrhovima
svojih nokata stajala uspravno.
»Dete moje«, reče on, »dobro. Sve dosad sasvim dobro. Vi ste mali — šta to meni smeta?
Naprotiv! Ja u tome vidim neko preimućstvo i zahvalan sam bogu što ste takvi kakvi jeste, i
zahvaljujući vašem karakterističnom malom rastu — Ali ostavimo to! I ono što ja od vas
želim isto je tako malo, malo i karakteristično. Pre svega, kako se zovete?«
Ona zamuca smešeći se, a zatim reče da joj je ime Emerencija.
»Odlično!« uzviknu Peperkorn, zavalivši se u fotelju i ispruživši ruku prema patuljici. On
je to uzviknuo s takvim naglaskom kao da je hteo reći: Šta hoćete? Sve to divno pristaje! —
»Dete moje«, produži on najozbiljnije i gotovo strogo, »— to prevazilazi sva moja
očekivanja. Emerencija — vi to izgovarate čedno, ali ime — i u vezi sa vašom ličnošću —
ukratko, to otvara najlepše perspektive. Ono zaslužuje da mu se čovek preda u mislima i da
unese u njega sva osećanja svoga srca... Kad se tepa, vi me svakako razumete, dete moje:
kad se tepa — može se reći Rencija, a i Emica krije u sebi mnogo topline — trenutno sam
bez kolebanja za Emicu. Dakle, Emice, dete moje, pazi: malo hleba, draga moja. Čekaj! Stoj!
Da ne bi bilo nikakvog nesporazuma! Ja vidim po tvom srazmerno velikom licu, da te
opasnosti... Hleba, Renci, ali ne hleba pečenog u peći — imamo ga ovde u izobilju, u
svakojakom obliku. Nego onog što se peče u kazanu, anđele moj. Božji hlebac, fini hlebac,
tako mu ja tepam, i zato da se okrepilo. Nisam siguran da li je vama smisao ove reči — ja bih
predložio da je zamenimo i da kažemo da srce podmladilo, kad ne bi bilo nove opasnosti, da
se u smislu uobičajene lakomislenosti — — Svršeno, Rencija. Svršeno i likvidirano. To je

više u smislu naše dužnosti i svete obaveze. — Na primer, moj dug časti koji treba sa što
jačim srcem da odužim tvojoj karakterističnoj majušnosti — — Jednu klekovaču, draga
moja! Da se razveselim, htedoh reći. Onu šidamsku, Emerenčiću. Pohitaj i donesi mi jednu!«
»Jednu klekovaču, pravu«, ponovi patuljica, okrenu se oko sebe sa željom da se oslobodi
svojih ibrika, pa ih ostavi na sto Hansa Kastorpa, pored njegovog pribora za jelo, očevidno
zato što nije htela da dosađuje gospodinu Peperkornu. Zatim pohita i odmah donese
poručeno piće. Čašica je bila tako puna, da se »hlebac« na sve strane niz nju presipao i
kvasio tanjir. On je uze palcem i srednjim prstom, i podiže je prema svetlosti, »Ovako se«,
reče on, »Piter Peperkorn krepi rakijicom.« I on proguta žitni destilat, pošto ga je malo
promućkao u ustima. »Sad vas«, reče, »sve gledam vedrijim očima.« I on uze ruku gospođe
Šoša sa stonog čaršava, prinese je usnama i položi je opet natrag, ostavivši još neko vreme
svoju ruku na njenoj.
Čudna, impozantna ličnost, iako nerazumljiva. Berghofsko društvo se živo interesovalo
za njega. Govorilo se kako se on odskora povukao od kolonijalnih poslova i svoju imovinu
obezbedio. Pričalo se o njegovoj raskošnoj palati u Hagu i vili u Ševningenu. Gospođa Šter
nazvala ga je »novčanim magnetom« (umesto magnatom! Strašna žena!), praveći time
aluziju na bisernu ogrlicu, koju je gospođa Šoša, otkako se vratila, nosila uz svoju večernju
haljinu, jer ta ogrlica, po Karolininom mišljenju, teško se mogla shvatiti kao dokaz
supružanske galantnosti transkavkaskih muževa, nego je poticala iz »zajedničke putničke
kase«. Ona je pri tom namignula, pokazujući glavom na Hansa Kastorpa i žalosno obesila
usne da bi se bezobzirno narugala njegovoj neprijatnoj situaciji, jer je bolest i patnja nisu
popravili. On je ostao miran. Čak je .ispravio njenu omašku, ne bez duha. Njoj se, reče,
omakla greška: novčani magnat a ne magnet. Ali ni magnet nije rđavo rečeno, jer Peperkorn
ima očevidno mnogo privlačnosti. Isto tako je sa dobro prikrivenom ravnodušnošću
odgovorio i nastavnici Engelhart, kad ga je, pocrvenevši sa zlobnim osmehom, i ne gledajući
u njega zapitala kako mu se sviđa novi gost. Mener Peperkorn je, reče on, »izbledela ličnost«