Page 385 - Thomas Mann - Čarobni breg

— širok ali sa šiljatim noktima — pokroviteljski, stišavajući, zahtevajući pažnju — da bi
nasmejane slušaoce, čiju je pažnju izazvao, odmah razočarao rekavši nešto što oni posle
tolikog pripremanja ne bi mogli da shvate — ili, bolje rečeno, on ih ne bi upravo razočarao,
nego bi njihovu pažnju preobratio u radosno čuđenje; jer snaga, prefinjenost i značajnost
same pripreme nadoknadile bi, još i naknadno, u visokom stepenu ono što je izostalo; ova
gestikulacija je sama po sebi zadovoljavala, zabavljala i bogatila slušaoce. Neki put ne bi
uopšte završio misao. Položio bi nežno ruku na podlakticu svoga suseda s leve strane, jednog
mladog bugarskog naučnika, ili na podlakticu gospođe Šoša s desne strane, zatim bi podigao
tu ruku ukoso, zapovedio svima da ćute i paze šta će sad da kaže, a onda bi podigao obrve,
tako da bi se bore koje su mu se u pravom uglu spuštale sa čela prema spoljnim uglovima
očiju udubile kao u maske; posle toga bi pogledao u čaršav pored onoga koga bi na takav
način prikovao, dok su mu velike, rascepljene usne bile otvorene i izgledale spremne da
saopšte neke izvanredno važne stvari. Međutim, posle jednog trenutka, on bi predahnuo,
napustio reč, dao znak kao da komanduje »voljno« i vratio se nesvršena posla svojoj kafi,
koja je morala biti izuzetno jaka i spremljena u njegovoj sopstvenoj mašini.
Pošto bi je popio, postupio bi ovako. Zaustavio bi rukom razgovor, napravio pauzu, kao
dirigent koji ućutkuje zbrku instrumenata koji se usklađuju i jednim kulturnim
zapovedničkim pokretom ruke skuplja svoj orkestar pred sam početak izvođenja. Njegova
velika glava sa bezbojnim očima, okružena belim pramenovima kose, pa čelo puno dubokih
bora, duga brada i gola tužna usta iznad nje, proizvodili su očevidno tako značajan utisak da
se sve potčinjavalo njegovom gestu. Svi bi zaćutali, gledali s osmehom u njega, čekali, a

ovda-onda osmehnuo bi se poneko i klimnuo mu glavom da ga ohrabri. On bi rekao prilično
spuštenim glasom:
»Gospođe i gospodo. — Dobro. Sve dobro. Svršeno. Moramo međutim, dobro motriti —
nijednog trenutka ne smemo iz vida ispustiti da... Ali o tom ni reči više. Ono što mi je
dužnost da kažem, ne odnosi se toliko na onu stvar, nego pre svega i jedino na to, da smo
dužni — da se neprikosnoveni — ja ponavljam i podvlačim ovaj izraz — da se
neprikosnoveni zahtev postavlja pred nas — Ne, ne, gospođe i gospodo, nije tako! Nije tako
da bih ja možda —Bilo bi skroz pogrešno misliti da ja — —! Svršeno, gospođe i gospodo!
Potpuno svršeno. Znam da se svi mi u tome slažemo, pređimo dakle na stvar!«
Nije ništa kazao; ali je njegova glava izgledala tako nesumnjivo značajna, njegova
mimika i njegovi gestovi tako odlučni, upečatljivi, izraziti, da su svi mislili, pa i Hans
Kastorp, koji je sve to slušao, da su čuli nešto izvanredno važno ili, ukoliko su i bili svesni
da tu nije kazano ništa stvarno i dovršeno, nije im to ništa smetalo. Mi se pitamo, kako bi se
gluv čovek pri tome osećao. Možda bi bio veoma ožalošćen, jer bi po izrazu samog
govornika pogrešno sudio o sadržini onoga što je rečeno i uobrazio bi da je zbog svoje mane
ostao lišen jednog duševnog uživanja. Takvi ljudi su skloni da budu nepoverljivi i ogorčeni.
Naprotiv, jedan mladi Kinez na drugom kraju stola, koji je nemački još slabo znao i koji nije
ništa razumeo, ali je sve čuo i video, radosno je dao izraza svome zadovoljstvu, uzviknuvši
»Very well!«, pa čak i zapljeskao.
Mener Peperkorn je prešao »na stvar«. Uspravio se, ispupčio svoje široke grudi, zakopčao
karirani redengot iznad zatvorenog prsnika, a njegova bela glava je imala nečeg kraljevskog
u sebi. Mahnuvši glavom, pozvao je k sebi devojku koja je posluživala — bila je to patuljica
— i ona je, mada veoma zaposlena, odmah prišla i stala pored njegove stolice, držeći u
rukama jedan ibrik sa mlekom i jedan sa kafom. Ni ona nije mogla da se uzdrži a da mu se
ne osmehne svojim velikim, staračkim licem i da mu ne klimne veselo glavom, toliko je bila
opčinjena njegovim bledim pogledom ispod dubokih čeonih bora, njegovom uzdignutom