Page 376 - Thomas Mann - Čarobni breg

smrt, — možete po volji i obrnuto kazati — on nam je sad nesumnjivo rekao: »Čast mi je
ostaviti vas!« Ludo derište, luda glava.« I on ode, dugačak i povijen, sa svojim zadriglim
vratom.
Bilo je odlučeno da se Joahim prenese u rodni kraj, i kuća Berghof se postarala za sve što
je bilo potrebno i što je inače odgovaralo običaju i ugledu porodice, — majka i rođak nisu
morali ni za šta da brinu. Idućeg dana, u svojoj svilenoj košulji sa manžetnama, sa cvećem
koje je bilo rasprostrto oko njega po pokrivaču, počivao je Joahim usred snežne beline i bio
još lepši nego neposredno posle prelaza. Svaki trag napora beše sad isčezao sa njegova lica;
ohlađeno, ono se skamenilo u najčistijem, smirenom obliku. Kratke kovrče njegove tamne
kose padale su na nepomično, žućkasto čelo koje je davalo takav utisak kao da je izrađeno od
neke plemenite, ali osetljive materije, između voska i mramora, a u bradi, takođe malo
kovrčavoj, gordo su se svijale nabubrele usne. Antički šlem lepo bi pristajao ovoj glavi, kao
što je primetilo više posetilaca koji su došli da se oproste.
Gospođa Šter je plakala, oduševljena izgledom bivšeg Joahima. »Junak! Junak!«
uzviknula je ona više puta i tražila da se na njegovom grobu neizostavno odsvira Betovenova
Erotika.
»Umuknite!« siktao je na nju sa strane Setembrini. On je, zajedno sa Naftom, ušao u sobu
u isti čas kad i ona, i bio je duboko uzbuđen. Obema rukama je pokazivao prisutnima
Joahima, pozivajući ih da ga oplaču. »Un giovanotto tanto simpatico, tanto stimabile!«
uzviknuo je dva-triput.
Nafta, sav zakopčan i ne gledajući Italijana, nije mogao da se uzdrži, a da mu tiho i

zajedljivo ne dobaci:
»Milo mi je što vidim da, sem za slobodu i napredak, imate smisla i za ozbiljne stvari.«
Setembrini je to zapamtio. Možda je osetio da je Naftina pozicija, sticajem prilika, u
ovom času jača od njegove; možda je ta nadmoćnost njegovog protivnika bila razlog što je
svoju tugu tako živo izražavao i što je sad oćutao — pa i onda kad je Leo Nafta, koristeći se
privremenim preimućstvom svoga položaja, oštro i u vidu pouke primetio:
»Zabluda književnika sastoji se u tome što veruju da samo duh čini čoveka uljudnim; pre
bi se moglo reći da stvar obrnuto stoji: samo onde gde nema duha, ima uljudnosti.«
»No«, pomisli Hans Kastorp, »i to je neka pitijska izreka! Ako čovek stisne usne kad je
izgovori, zavlada za trenutak strah...«
Posle podne je stigao metalni kovčeg. Jedan čovek, koji je u isto vreme prispeo, dao je na
znanje da je čisto njegova stvar da Joahima položi u ovu raskošnu skrinju, ukrašenu alkama i
lavovskim glavama. Bio je to činovnik pogrebnog zavoda kome su se obratili radi sahrane,
odeven u crno. Na njemu je bio neki kratak redengot, a na svojoj plebejskoj ruci nosio je
burmu, čiji je žuti kolut tako reći bio urastao u meso, tako da ga je meso gotovo prekrivalo.
Bilo ih je koji su tvrdili da osećaju kako se iz njegovog redengota širi miris leša, ali to je bila
g
predrasuda. U svom uobraženju stručnjaka-specijaliste, on je objavio da sve pripreme moraju
biti izvršene iza kulisa, a oni koji ostaju u životu treba da vide samo pobožne i svečane
ceremonije, što je izazvalo nepoverenje kod Hansa Kastorpa i što nikako nije odgovaralo
njegovim shvatanjima. On je, doduše, bio za to da se gospođa Cimsen povuče, ali nije
dopustio da i njega uz razne komplimente odstrane, nego je ostao i dao se i sam na posao:
uhvatio je mrtvo telo ispod miške i pomagao da se prenese s postelje u kovčeg. Posmrtni
ostaci Joahimovi bili su svečano i visoko položeni na mrtvački pokrov i jastuke sa
kićankama, između visokih svećnjaka koje je namestila kuća Verghof.
Ali se sutradan desilo nešto što je Hansa Kastorpa pobudilo da se izdvoji od tih
formalnosti i da stvarno preda sve u ruke profesionalcu, lošem zatočniku pobožnosti. Stvar je