Page 380 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 380
Niko, razume se, ne poriče da je Hans Kastorp — da je hteo — bez stvarne teškoće
mogao računanjem da ukloni ovu neizvesnost — kao što bi i sam čitalac sa malo truda
mogao da učini, ako se njegov zdrav razum ne bi mogao da pomiri sa nejasnoćom i
rasplinutošću. Što se tiče Hansa Kastorpa, njemu to možda i nije bilo naročito ugodno, ali on
nije ni pokušavao da učini neki napor da se oslobodi te nejasnoće i rasplinutosti i da bude
načisto s tim koliko je već vremena ovde proveo; a ono što ga je u tom sprečavalo bio je
nemir njegove savesti, premda je očevidno najgora nesavesnost — ne obzirati se na vreme.
Ne znamo da li, u njegovu odbranu, treba uvažiti da su same prilike išle na ruku
njegovom nedostatku dobre volje — ako nećemo baš da govorimo o njegovoj zloj volji. Kad
se gospođa Šoša vratila (sasvim drukčije nego što je mogao i sanjati Hans Kastorp — ali o
tome će biti reči na svom mestu) bio je već uveliko božićni post, i najkraći dan, dakle
početak zime, govoreći astronomski, bio je sasvim blizu.
U stvari, nezavisno od teoretske podele vremena, s obzirom na sneg i mraz, zima je bila
bogzna otkad već zavladala, upravo, ona je čitavo vreme samo za kratke etape prekidana
žarkim letnjim danima sa tako preterano dubokim nebeskim plavetnilom da je prelazilo u
crno — letnjim danima dakle kakvih je bivalo i usred zime, ako se zaboravi na sneg koji je
uostalom padao i svakog letnjeg meseca. Koliko je puta Hans Kastorp ćaskao s pokojnim
Joahimom o ovoj velikoj zbrci koja je mešala godišnja doba, preturala ih, lišavala godinu
njene raščlanjenosti i činila je na taj način dosadno kratkom ili kratko dosadnom, tako da o
vremenu nije uopšte moglo biti govora, kako se davno jednom sa gađenjem izrazio Joahim.
Ono što je u ovoj velikoj zbrci stvarno bilo izmešano i ispreturano to su bili utisci ili stanja
svesti izraženi sa »još« i »zar opet«, — jedan od najzbunljivijih, najneprijatnijih i
najopsenarskijih doživljaja uopšte, a uz to doživljaj koji je Hans Kastorp odmah prvog dana
svoga boravka ovde gore, po nekoj nemoralnoj sklonosti, želeo da doživi: naime za vreme
pet preobilnih obroka u veselim bojama obojenoj trpezariji, gde ga je spopala prva
vrtoglavica ove vrste, relativno još nevine prirode.
Otada je ova opsena čula i duha uzela daleko veće srazmere. Vreme, ako je njegovo
subjektivno doživljavanje i oslabljeno i prekinuto, ima svoju objektivnu stvarnost, ukoliko je
aktivno, ukoliko »rađa plodom«. Profesionalni mislilac trebalo bi da odgovori na pitanje —
Hans Kastorp se samo jednom iz mladićke uobraženosti njime bavio — da li je hermetički
zatvorena konzerva na svojoj polici izvan vremena. Znamo, međutim, da vreme svršava svoj
posao i kod stvorenja koje dugo vremena spava dubokim snom. Jedan lekar potvrđuje slučaj
dvanaestogodišnje devojčice, koja je jednog dana pala u san i spavala trinaest godina — ali
nije ostala dvanaestogodišnja devojčica, nego se za to vreme razvila u zrelu ženu. Kako bi
moglo drukčije i da bude. Pokojnik je mrtav i rastao se zauvek sa ovim svetom; on ima
mnogo vremena, upravo: on ga uopšte nema, govoreći lično. To ne smeta da mu i dalje rastu
nokti i kosa i da sve u svemu.. . Ali mi nećemo da ponovimo neuljudni izraz koji je Joahim
jednog dana u vezi s tim upotrebio i zbog koga je Hans Kastorp, čovek ravnice, tom prilikom
negodovao. I njemu su rasli nokti, i kosa, rasli brzo, kako se čini, jer on je tako često sedeo,
uvijen belim ubrusom, u fotelji, kod berberina Glavne ulice »Sela« i tražio da mu podseku
kosu, jer su mu kraj upšju opet izrasli čuperci. Upravo, on je uvek tamo sedeo, ili, bolje
rečeno, kad je sedeo i brbljao sa uslužnim i okretnim momkom koji je radio svoj posao,
pošto je vreme izvršilo svoj; ili onda kad je stajao kraj svojih balkonskih vrata i kratio svoje
nokte pomoću makazica i turpijice, koje bi izvadio iz svoje lepe baršunaste kutije, on bi
odjednom, s izvesnim strahom, kome bi se pridružilo neko radoznalo ushićenje, osetio
nesvesticu, nesposoban da razlikuje pojmove »još« i »opet«, čija mešavina i podudarnost
daju kao rezultat »uvek« i »večno«, koji su van vremena.