Page 380 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 380

Niko,  razume  se,  ne  poriče  da  je  Hans  Kastorp  —  da je hteo  —  bez  stvarne  teškoće
        mogao  računanjem  da  ukloni  ovu  neizvesnost  —  kao što bi  i  sam  čitalac  sa  malo  truda
        mogao  da  učini,  ako  se  njegov  zdrav  razum  ne  bi  mogao  da  pomiri  sa  nejasnoćom  i
        rasplinutošću. Što se tiče Hansa Kastorpa, njemu to možda i nije bilo naročito ugodno, ali on
        nije ni pokušavao da učini neki napor da se oslobodi te nejasnoće i rasplinutosti i da bude
        načisto s tim koliko je već vremena ovde proveo; a ono što ga je u tom sprečavalo bio je
        nemir njegove savesti, premda je očevidno najgora nesavesnost — ne obzirati se na vreme.
            Ne znamo da li, u njegovu odbranu, treba uvažiti da su same prilike išle na ruku
        njegovom nedostatku dobre volje — ako nećemo baš da govorimo o njegovoj zloj volji. Kad
        se gospođa Šoša vratila (sasvim drukčije nego što je mogao i sanjati Hans Kastorp — ali o
        tome  će  biti  reči  na  svom  mestu)  bio  je  već  uveliko  božićni  post,  i  najkraći  dan,  dakle
        početak zime, govoreći astronomski, bio je sasvim blizu.
            U stvari, nezavisno od teoretske podele vremena, s obzirom na sneg i mraz, zima je bila
        bogzna  otkad  već zavladala, upravo,  ona  je  čitavo vreme  samo za kratke etape prekidana
        žarkim letnjim danima sa tako preterano dubokim nebeskim plavetnilom da je prelazilo u
        crno — letnjim danima dakle kakvih je bivalo i usred zime, ako se zaboravi na sneg koji je
        uostalom padao i svakog letnjeg meseca. Koliko je puta Hans Kastorp ćaskao s pokojnim
        Joahimom o ovoj velikoj zbrci koja je mešala godišnja doba, preturala ih, lišavala godinu
        njene raščlanjenosti i činila je na taj način dosadno kratkom ili kratko dosadnom, tako da o
        vremenu nije uopšte moglo biti govora, kako se davno jednom sa gađenjem izrazio Joahim.
        Ono što je u ovoj velikoj zbrci stvarno bilo izmešano i ispreturano to su bili utisci ili stanja

        svesti  izraženi sa »još« i  »zar opet«,  —  jedan od najzbunljivijih,  najneprijatnijih  i
        najopsenarskijih doživljaja uopšte, a uz to doživljaj koji je Hans Kastorp odmah prvog dana
        svoga boravka ovde gore, po nekoj nemoralnoj sklonosti, želeo da doživi: naime za vreme
        pet  preobilnih obroka u  veselim bojama obojenoj trpezariji, gde ga je spopala prva
        vrtoglavica ove vrste, relativno još nevine prirode.
            Otada  je  ova  opsena  čula  i  duha  uzela  daleko  veće  srazmere.  Vreme,  ako  je  njegovo
        subjektivno doživljavanje i oslabljeno i prekinuto, ima svoju objektivnu stvarnost, ukoliko je
        aktivno, ukoliko »rađa plodom«. Profesionalni mislilac trebalo bi da odgovori na pitanje —
        Hans Kastorp se samo jednom iz mladićke uobraženosti njime bavio — da li je hermetički
        zatvorena konzerva na svojoj polici izvan vremena. Znamo, međutim, da vreme svršava svoj
        posao i kod stvorenja koje dugo vremena spava dubokim snom. Jedan lekar potvrđuje slučaj
        dvanaestogodišnje devojčice, koja je jednog dana pala u san i spavala trinaest godina — ali
        nije ostala dvanaestogodišnja devojčica, nego se za to vreme razvila u zrelu ženu. Kako bi
        moglo  drukčije i  da  bude. Pokojnik je  mrtav i rastao  se zauvek sa ovim svetom; on  ima
        mnogo vremena, upravo: on ga uopšte nema, govoreći lično. To ne smeta da mu i dalje rastu
        nokti i kosa i da sve u svemu.. . Ali mi nećemo da ponovimo neuljudni izraz koji je Joahim
        jednog dana u vezi s tim upotrebio i zbog koga je Hans Kastorp, čovek ravnice, tom prilikom
        negodovao. I njemu su rasli nokti, i kosa, rasli brzo, kako se čini, jer on je tako često sedeo,
        uvijen belim ubrusom, u fotelji, kod berberina Glavne ulice »Sela« i tražio da mu podseku
        kosu,  jer  su  mu  kraj  upšju opet  izrasli  čuperci.  Upravo,  on  je  uvek  tamo  sedeo, ili,  bolje
        rečeno,  kad  je  sedeo  i  brbljao  sa  uslužnim  i  okretnim  momkom  koji  je  radio  svoj  posao,
        pošto je vreme izvršilo svoj; ili onda kad je stajao kraj svojih balkonskih vrata i kratio svoje
        nokte  pomoću  makazica  i  turpijice,  koje  bi  izvadio  iz  svoje  lepe  baršunaste  kutije,  on  bi
        odjednom,  s  izvesnim  strahom,  kome  bi  se  pridružilo  neko  radoznalo  ushićenje,  osetio
        nesvesticu, nesposoban da  razlikuje pojmove  »još«  i  »opet«,  čija  mešavina  i  podudarnost
        daju kao rezultat »uvek« i »večno«, koji su van vremena.
   375   376   377   378   379   380   381   382   383   384   385