Page 379 - Thomas Mann - Čarobni breg

šezdeset godina, ili takve koji čak prelaze granice ljudskog iskustva u odnosu na vreme —
dakle snove čiji imaginarni vremenski opseg u ogromnoj meri premaša njihovo sopstveno
trajanje i u kojima se vremenski doživljaj neverovatno skraćuje, a predstave — po rečima
jednog pušača — nadiru takvom brzinom kao da je iz mozga hašišem omamljenog stvorenja
»izvađeno nešto poput opruge iz pokvarenog sata«.
Slično, dakle, ovim poročnim snovima može i pripovetka da učini s vremenom i da
postupi s njim na sličan način. A pošto može da »postupa« s njim, jasno je da vreme, koje je
element pripovetke, može takođe postati njep predmet; iako bi bilo suviše smelo reći da se
može »vreme pričati«, ipak, hteti pričati o vremenu očevidno ne bi bio tako apsurdan
poduhvat kao što nam se to u početku pričinilo — tako da bi se nazivu »vremenski roman«
mogao dati jedan osoben, dvostruk smisao kakav imaju snovi. U stvari, mi smo pitanje da li
se vreme može pripovedati samo zato pokrenuli da bismo priznali kako s ovom povešću
odista tako nešto nameravamo. A kad smo dodirnuli ono drugo pitanje: da li su sakupljeni
slušaoci oko nas sasvim načisto s tim koliko je vremena do ovog trenutka proteklo otkako je
— sad već pokojni — čestiti Joahim upleo u razgovor onu primedbu o muzici i vremenu
(koja uostalom pruža dokaz da se njegovo biće u izvesnoj meri počelo jače orijentisati u
alhemističkom pravcu, jer takve primedbe nisu zapravo odgovarale njegovoj čestitoj prirodi),
— mi se ne bismo mnogo naljutili da smo čuli kako se trenutno ne mogu više sasvim tačno
toga setiti. Ne bismo se mnogo naljutili, bili bismo upravo zadovoljni iz prostog razloga što
je, razume se, u našem interesu da učešće u doživljajima našeg junaka bude što veće, a taj
junak, Hans Kastorp, nije u pomenutoj stvari nimalo siguran, i to već poodavno. To spada u

njegov roman, roman vremena, u jednom i u drugom smislu.
Koliko je upravo Joahim živeo ovde gore s njim do svoga divljeg odlaska? Koliko je
vremena u svemu živeo s njim? Kad se, prema kalendaru, desio taj prvi prkosni odlazak?
Koliko je vremena Joahim bio odsutan? Kad se povratio? Koliko je Hans Kastorp sam ovde
proveo dok se Joahim nije vratio, a koliko docnije kad je ovaj zauvek rekao zbogom
vremenu? Koliko je, da ostavimo Joahima po strani, koliko je gospođa Šoša bila odsutna?
Otkad je opet ovde (jer ona je opet bila ovde), od kog datuma, i koliko je zemaljskog
vremena proživeo Hans Kastorp u Berghofu do dana njenog povratka? Na sva ova pitanja —
sa pretpostavkom da mu ih je neko postavio, što niko nije učinio, pa ni on sam, jer se bez
sumnje plašio da ih sebi postavi — na sva ova pitanja Hans Kastorp bi zadobovao vrhom
prstiju po svom čelu i zacelo ne bi umeo tačno da odgovori — pojava koja nije manje
zabrinjavala od one prolazne nesposobnosti kad, prve večeri na dan svoga dolaska ovamo,
nije znao da kaže gospodinu Setembriniju koliko mu je godina; štaviše, ta nemoć se još i
pogoršala, jer on sad nije više baš nikako znao koliko mu je godina!
Ovo može izgledati čudno, ali nije ni najmanje nečuveno i neverovatno, bolje reći to se,
pod izvesnim uslovima, u svako doba svakome od nas može desiti: ništa nas, pod takvim
uslovima, ne bi moglo sačuvati da potpuno ne izgubimo svest o toku vremena, pa prema
tome i o našim godinama. Ova pojava je mogućna zato što mi nemamo unutarnjeg organa za
opažanje vremena, zato, dakle, što smo apsolutno nesposobni da sami po sebi i bez spoljnog
oslonca, ma i sa približnom pouzdanošću odredimo tok vremena. Rudari, zatrpani, lišeni
svake mogućnosti da posmatraju izmenu dana i noći, ocenili su posle svog srećnog spasenja
da vreme koje su proveli u tami, između nade i očajanja, ne iznosi više od tri dana. A bili su
pod zemljom deset dana. Čovek bi pomislio da im se u njihovom vanredno teškom položaju
moralo vreme odužiti. Ono im se, međutim, učinilo kraće od jedne trećine njegovog
objektivnog trajanja. Izgleda, dakle, da je u prilikama koje stvaraju pometnju ljudska nemoć
više sklona da dužinu proživljenog vremena skrati nego da je preceni.