Page 381 - Thomas Mann - Čarobni breg

Mi smo često uveravali da ne želimo da ga prikažemo boljim, ali ni gorim, nego što je
bio, pa zato nećemo prećutati da je on svoje zadovoljstvo u ovakvim mističnim
razmatranjima — koja zaslužuju prekor, a koja je on čak svesno i namerno izazivao — često
pokušavao da iskupi suprotnim nastojanjima. On je mogao da sedi, sa satom u ruci — svojim
pljosnatim, glatkim, zlatnim satom, čiji bi poklopac sa ugraviranim monogramom pritiskom
podigao — i da gleda u njegovu porculansku okruglu pločicu ukrašenu sa dva reda crnih i
crvenih arapskih brojeva, na kojoj su se dve zlatne kazaljke, tanano i velelepno izreckane,
udaljavale jedna od druge, a tanka kazaljka za sekunde zaposleno skakutala oko svoje
naročito male kružne putanje. Hans Kastorp ju je motrio, da bi neki minut omeo i otegnuo,
držeći vreme za rep. Mala kazaljka je cupkala svojim putem, ne osvrćući se na brojke do
kojih je stizala, koje je dodirivala, prelazila, ostavljala za sobom, daleko za sobom ostavljala,
opet im prilazila i opet ih dostizala. Ona je bila neosetljivga za ciljeve, odseke, oznake.
Trebalo je da se zaustavi jedan trenutak na 60 ili bar da da neki najsitniji znak da se tu nešto
završava. Ali po načinu na koji je ona brzo prelazila preko ove brojke, kao i pored svake
druge nikakvom brojkom neobeležene crtice, videlo se da je sve to obeležavanje i
odmeravanje njenog puta bilo njoj samo podmetnuto, a ona je samo išla, išla... Hans Kastorp
bi dakle stavio svoj sat u džep od prsluka i pustio vreme da teče svojim tokom.
Kako da objasnimo čestitim ravničarima promene koje su se izvršile u unutarnjoj
ekonomiji mladoga avanturiste? Skala ovih vrtoglavih identiteta je rasla. Ako pri nedovoljnoj
pažnji ne bi bilo lako odvojiti jedno današnje »sad« od jučerašnjeg i prekjučerašnjeg, koje
mu je ličilo kao jaje jajetu, isto je tako jedno »sad« sklono i sposobno da svoju aktuelnu

sadašnjicu zameni nekom drugom koja je važila pre jednog meseca ili pre godinu dana, i da
se s njom stopi u jedno »uvek«. Ukoliko, međutim, ostaju podvojeni u svesti pojmovi »još«,
»opet« i »ubuduće«, može čovek doći u iskušenje da odnosne nazive »juče« i »sutra« —
kojima danas hoće da odredi prošlost i budućnost i da se od njih ogradi — proširi i primeni
na duže periode. Nije teško zamisliti bića, možda na manjim planetama, koja se služe jednim
minijaturnim vremenom i za čiji »kratki« život hitro cupkanje naše sekundne kazaljke ima
upornu sporost velike kazaljke koja pokazuje časove. Ali se mogu zamisliti i takva bića sa
čijim se prostorom povezuje jedno vreme ogromnog toka tako da su pojmovi »maločas« i
»za koji časak«, »juče« i »sutra« u njihovom doživljavanju dobili ogromno prošireno
tumačenje. To bi bilo, kao što kažemo, ne samo moguće, to bi bilo, sa gledišta jednog
tolerantnog relativizma i prema onoj poslovici »Druga zemlja, drugi običaji« — zakonito,
normalno i dostojno poštovanja. Ali šta da se misli o jednom sinu zemlje, koji je povrh toga
u godinama kad dan, nedelja, mesec, semestar treba da igraju još tako važnu ulogu u
njegovom životu donoseći sobom tako mnoge promene i napredak, — kad taj čovek jednog
dana stekne poročnu naviku ili bar s vremena na vreme nalazi uživanje u tome da umesto
»pre godinu dana« kaže »juče«, a mesto »dogodine« — »sutra«? Nema sumnje da je tu
umesna reč »zabluda i pometnja« i da u tom slučaju postoji razlog za krajnju zabrinutost.
Ima u ljudskom životu trenutaka, ima na zemlji naročitih pejzaža (ako se sme govoriti o
»pejzažu« u slučaju koji nam lebdi pred očima) u kojima takva pometenost i takvo
nerazaznavanje vremensko-prostornih rastojanja — takvo da se sve gubi u vrtoglavoj
jednoobraznosti — dolazi u neku ruku sasvim prirodno i s pravom, tako da se gnjuranje u
ovu začaranost može smatrati kao dopušteno, bar u časovima odmora. Reč je o šetnji duž
morske obale — raspoloženje koga se Hans Kastorp uvek sećao sa najvećom simpatijom, —
znamo već da je usred snežnog prostranstva rado i sa zahvalnošću pomišljao na dine svoga
zavičaja. Mi se nadamo da će iskustvo i sećanje čitaočevo pomoći da naše reči o toj čudnoj
izgubljenosti budu shvaćene. Ideš, ideš... nikad se iz takve šetnje na vreme ne vraćaš kući, jer