Page 373 - Thomas Mann - Čarobni breg

moribundus. On je držao ruku gospođe Cimsen u svojoj ruci, koja je bila isto tako žuta i
ispijena kao i njegovo lice, na kome su, baš zbog izmršavelosti, njegove uši — koje su mu i
u njegovim boljim danima zadavale pomalo brige — strčale sada jače nego pre i tako se
nagrdno odvajale da je bilo žalosno pogledati. Inače bi se i pored ovog nedostatka pre moglo
reći da se to lice, kome je patnja utisnula svoj žig i koje je dobilo izraz ozbiljnosti i strogosti,
upravo gordosti, muški prolepšalo, premda su njegove usne sa crnim nausnicama izgledale
suviše pune prema njegovim tamnim, upalim obrazima. Dve bore behu se urezale u žutu
kožu njegova čela, između očiju, koje nisu bile nikad lepše i veće, iako su ležale duboko u
svojim koščatim dupljama, i Hans Kastorp nije mogao da ih se nagleda. Jer otkako je Joahim
pao u postelju, iz njih je iščezao izraz patnje, nemira i nesigurnosti; u njihovoj mirnoj,
tamnoj dubini mogla se videti samo ona nova nepoznata svetlost — i ona pretnja. Nije se
osmehivao dok je držao ruku svoje majke i šapćući joj upućivao pozdrav i dobrodošlicu. Nije
se osmehnuo ni kad je ulazila, i ova nepomičnost, neizmenljivost njegova lica kazivala je
sve.
Lujza Cimsen je bila hrabra žena. Nije briznula u plač kad je ugledala svoga valjanog
sina. Kao što je svoju kosu pažljivo pričvršćivala jedva primetnom mrežicom, tako je i sad
prisebno i pribrano, hladno i energično, kako je to već u prirodi njenih zemljaka, preuzela na
sebe brigu oko Joahima. Njegov izgled bio je upravo podstrek za njenu materinsku
borbenost; bila je uverena da samo njena energija i budnoća mogu da spasu situaciju, ako
uopšte još ima šta da se spasava. Zacelo, ne radi svoje lične udobnosti, nego samo zato što je
imala smisla za ono što se pristoji, ona se nekoliko dana docnije saglasila s tim da još i jedna

bolničarka bude uz teškog bolesnika. I jednog dana našla se pored Joahimovog kreveta sestra
Berta, pravim imenom Alfreda Šildkneht, sa svojim crnim ručnim koferom, ali joj surevnjiva
energija gospođe Cimsen ni danju ni noću nije ostavljala mnogo posla, i sestra Berta je
mogla do mile volje da stoji u hodniku i da radoznalo izviruje, sa vrpcom svoga cvikera iza
uva.
Sestra, protestantkinja, bila je prozaična duša. Sama u sobi sa Hansom Kastorpom i sa
bolesnikom, koji nije spavao nego otvorenih očiju ležao na leđima, ona je bila u stanju da
kaže:
»Nisam mogla ni u snu pomisliti da ću još jednom jednog od gospode negovati na
samrtnoj postelji.«
Uplašeni Hans Kastorp pokaza joj, sa besnim izrazom lica, pesnicu, ali ona teško da i
shvati šta on hoće. Od nje je, i s razlogom, daleko bila misao da bi trebalo imati nekog obzira
prema Joahimu, a kako je bila suviše trezvena, nije mogla ni zamisliti da se neko može
zavaravati u pogledu karaktera i ishoda ovog slučaja, pogotovo onaj ko u svemu ovome
neposredno učestvuje. »Evo«, reče ona, držeći Joahimu pod nosom džepnu maramicu
nakvašenu kolonjskom vodom, »pa uživajte još malo, gospodine poručniče!« I zaista u tim
trenucima ne bi imalo smisla obmanjivati dobrog Joahima — sem ako ga je na taj način
trebalo okrepiti, kao što je mislila gospođa Cimsen kad mu je jakim, uzbuđenim glasom
govorila kako će ozdraviti. Jer dve su stvari bile jasne i očevidne: prvo, da je Joahim potpuno
svesno išao u susret smrti, i, drugo, da se pomirio sa svojim stanjem i bio u harmoniji sa
samim sobom. Tek poslednje nedelje, krajem novembra, kad je srce već primetno oslabilo,
zaboravljao se po čitave sate, obuzet nekom nejasnom nadom da će preboleti, i govorio o
svom skorom povratku u puk i učešću u velikim manevrima za koje je mislio da još traju. A
u to isto vreme prestao je savetnik Berens da podržava rodbinu u nadi i izjavio da je kraj
samo još pitanje sati.