Page 377 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 377
bila u tome što se Joahim, čiji je izraz bio dotle tako ozbiljan i pristojan, počeo da smeši u
svojoj ratničkoj bradi. Hansu Kastorpu je bilo jasno da taj osmeh krije u sebi znake
raspadanja — i on je osetio u svom srcu da treba pohitati. I tako je u ime božje dobrodošlo
što je kucnuo čas polaska, pa se kovčeg morao zatvoriti i zavrtnji na njemu zavrnuti.
Savladavti svoju urođenu krutost, Hans Kastorp je prišao i nežno, u ime oproštaja, dodirnuo
usnama ledeno čelo svog negdašnjeg Joahima i, pored sveg nepoverenja prema čoveku koji
voli da radi iza kulisa, izišao poslušno sa Lujzom Cimsen iz sobe.
Spuštamo zavesu, pretposlednji put. Ali, dok ona sa šumom pada, mi ćemo u duhu,
zajedno sa Hansom Kastorpom, koji je ostao na svom planinskom visu, oslušnuti i pogledati
tamo daleko na vlažno groblje u ravnici, gde se jedan mač podiže i spušta, gde se čuju reči
komande i najzad razleže grohot tri puščana plotuna — tri junačka pozdrava — iznad
vojničke humke Joahima Cimsena.
