Page 374 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 374

Čudna  je  to  pojava,  koliko  melanholična  toliko  prirodna,  ta  samoobmana,  koja  u  isto
        vreme zaboravlja i veruje, i kojoj podležu čak i srčani duhovi kad se proces raspadanja bliži
        u stvari svom tragičnom kraju, pojava bezlična, prirodna i jača od svake individualne svesti,
        kao i ona neodoljiva sanjivost koja obuzima stvorenje koje se smrzava i kao ono obrtanje u
        krugu kad čovek zaluta. Hans Kastorp, koga jad i teška tuga nisu sprečili da obrati pažnju na
        pomenuti fenomen, izneo je u razgovoru sa Naftom i Setembrinijem, kad ih je obaveštavao o
        stanju svoga rođaka, nekoliko nespretnih iako oštroumnih zapažanja u vezi sa tom pojavom,
        i dobio ukor od Setembrinija zato što je rekao da je uobičajeno shvatanje, prema kome su
        filozofski optimizam i nepokolebljiva vera u dobar ishod dokaz zdravlja, a pesimizam i
        negativan stav  prema  svetu  znak  bolesti,  očevidna  zabluda,  jer  inače  ne  bi  moglo  upravo
        bezutešno stanje uoči same smrti izazvati optimizam, tako da prethodna seta, kad se uporedi
        sa  tim  varljivim,  ružičastim  gledanjem  na  zbivanja,  daje  utisak  krepkog  zdravlja.  Hvala
        bogu, te je svojim bolećivim prijateljima u isto vreme mogao saopštiti da je Radamant u svoj
        beznadežnoj  situaciji  svima  dao  nade  da  će  sama  smrt,  uprkos  Joahimovoj  mladosti,  biti
        blaga i bezbolna.
            »Idilična  afera  srca,  milostiva  gospođo!«  reče  on,  držeći  ruku  Lujze  Cimsen  u  svojim
        ogromnim šapama, koje su ličile na dve lopate, i gledajući u nju buljavim, suznim, podbulim
        plavim  očima.  »Milo  mi  je,  neobično  mi  je  milo  pošto  je  stvar  uzela  kordijalni  tok  i  što
        bolesnik  neće  morati  sačekati  edem  glasnica  i  druge  gadosti  te  vrste;  na  taj  način  biće
        pošteđen mnogih neprijatnosti. Srce naglo popušta, utoliko bolje za njega i za nas, možemo
        dokraja izvršiti svoju dužnost i dati mu kamforsku injekciju bez opasnosti da ćemo mu time

        produžiti muke. On će pred kraj mnogo spavati i imati prijatne snove, toliko, mislim, mogu
        da obećam, a ako u poslednjim časovima baš i ne bi spavao, prelaz će biti kratak i bezbolan,
        biće  mu  prilično  svejedno,  možete  biti  sigurni.  Takav je  uglavnom uvek  svršetak. Ja
        poznajem smrt, ja sam njen stari službenik, verujte mi da je precenjuju! Mogu vam reći da tu
        nema  gotovo  ničeg  strašnog.  Jer  sva  ona  mrcvarenja  koja  joj  u  izvesnim  slučajevima
        prethode, ne mogu se s nekim pravom staviti na teret smrti, to su žive zgode i nezgode i one
        mogu odvesti životu i ozdravljenju. Ali niko ko bi se vratio ne bi znao da vam kaže o smrti
        nešto određeno, jer se ona ne doživljuje. Mi dolazimo iz tame i odlazimo u tamu. Između ta
        dva trenutka leže doživljaji, ali mi ne doživljujemo ni početak ni kraj, ni rođenje ni smrt, oni
        nemaju ničeg subjektivnog, i spadaju u kategoriju objektivnih zbivanja. Tako stvar stoji.«
            Na  taj  način  je  savetnik  tešio  ljude.  Nadajmo  se  da  su  njegove  reči  ublažile  malo  bol
        razumne gospođe Cimsen, a njegova predviđanja su se uglavnom pokazala zaista tačna. Slabi
        Joahim je spavao satima ovih poslednjih dana, a svakako da su mu i snovi bili prijatni, da je
        snivao, kao što možemo pretpostaviti, o ravnici i vojničkom životu; a kad bi se probudio i
        kad bi ga zapitali kako se oseća, on je uvek odgovarao, iako nerazgovetno, da se oseća dobro
        i srećno — iako mu bilo nije više gotovo ni udaralo, a pri kraju nije uopšte više osećao ubod
        igle prilikom davanja injekcije: njegovo telo je bilo neosetljivo, mogli su ga peći i štipati,
        dobrom Joahimu bi to bilo svejedno.
            Pored svega toga, izvršile su se kod njega velike promene otkako je majka došla. Pošto ga
        je brijanje zamaralo, tako da je osam ili deset dana ostao neobrijan, a brada mu bila vrlo jaka,
        njegovo  voštano  lice  sa  blagim  očima  bilo  je  sad  uokvireno  gustom  crnom  bradom  —
        ratničkom bradom, kakva se viđa kod vojnika za vreme rata; uostalom, svi su bili mišljenja
        da mu ona lepo pristaje i da mu daje muški izgled. Da, Joahim se odjednom prometnuo iz
        mladića u zrela čoveka, zahvaljujući toj bradi, a biće da tome uzrok nije bila samo brada. On
        je živeo brzo, onako kao što zvrji otkočen mehanizam sata, prelazio je za tren oka, u galopu,
        razna doba ljudskog života, koja mu nije bilo dopušteno postepeno da doživljava, tako da je
   369   370   371   372   373   374   375   376   377   378   379