Page 375 - Thomas Mann - Čarobni breg

za vreme poslednja dvadeset i četiri sata postao starac. Zbog slabosti srca lice mu je oteklo,
što je davalo utisak napregnutosti, tako da je Hans Kastorp došao do uverenja da umiranje
mora biti u najmanju ruku vrlo mučan napor, iako Joahim, kako se čini, nije osetio te muke,
pošto su ga čula velikim delom izdala i slabije reagovala. Ali su najjače otekli bili delovi oko
usana, usled čega je očevidno došlo do sušenja i malaksalosti usne duplje, tako da je Joahim,
kad bi progovorio, mrmljao kao pravi starkelja, što ga je istinski ljutilo: kad se jednom te
smetnje oslobodi, promucao bi kroz zube, biće sve dobro, ali mu ona grdno dosađuje.
Kako je on to mislio: biće »sve dobro« — to nije sasvim jasno. Kod njega se za ovo
vreme upadljivo ispoljavala sklonost ka dvosmislenosti, on je više puta izgovorio
dvosmislice, ne zna se da li svesno ili nesvesno, a jednom je — očevidno u trenutku kad ga
je obuzelo jezivo osećanje nestajanja — mašući glavom i sa izvesnom skrušenošću izjavio da
njegovo stanje još nikad nije bilo tako očajno rđavo.
Zatim je postao gord, strog, nepristupačan, čak i neuljudan. Nije više trpeo nikakve
izmišljotine i prikrivanja, nije hteo ni da odgovara na njih, samo je gledao ukočeno preda se.
Lujza Cimsen je pozvala mladog paroha koji, na žalost Hansa Kastorpa, nije nosio štirkanu
uboranu ogrlicu nego samo dve obične trake ispod vrata. Otkako se on zajedno sa Joahimom
pomolio bogu, pacijent se držao zvanično i svoje želje kazivao samo u obliku kratkih
zapovesti.
Oko šest sati posle podne počeo je da čini čudne pokrete desnom rukom, oko čijeg
zglavka se svijala zlatna grivna: prevlačio je njome preko pokrivača u predelu bedara na taj
način što bi je pri opružanju malo odigao, a zatim je, kao da grebe ili grabulja, preko

pokrivača opet k sebi privlačio, tako kao da nešto privlači i skuplja.
U sedam sati je umro. Alfreda Šildkneht bila je u tom trenutku u hodniku; prisutni su bili
samo majka i rođak. Bio se zavalio u krevetu, pa je kratko zapovedio da ga podignu. Dok je
gospođa Cimsen, obavivši mu rukom ramena, izvršavala naređenje, izjavi on sa izvesnom
užurbanošću da mora odmah sastaviti i predati molbu za produženje odsustva, i dok je to
govorio, nastupio je »kratki prelaz«, koji je Hans Kastorp pobožno posmatrao u svetlosti
stone lampice koja je bila obavijena nečim crvenim. Njegov pogled se ugasi, nesvesne
zategnutosti njegovih crta nestade, patničke otekline usana brzo se izgubiše, a preko
zanemelog lica našeg Joahima razli se lepota mladićke muškosti. I to je bio kraj.
Pošto se Lujza Cimsen, jecajući, okrenula u stranu, prišao je Hans Kastorp, vrhom
domalog prsta zaklopio oči onome koji se nije više micao ni disao, i pažljivo mu sastavio
ruke na pokrivaču. Onda je i on ustao i zaplakao, pustio suze da mu liju niz obraze, suze koje
su onog engleskog marinskog oficira tako pekle, — ovu bistru tekućinu koja tako obilato i
tako gorko svuda u svetu i svakog časa teče da je zemaljska dolina po njoj dobila svoje
poetično ime; ovaj alkalno-slani proizvod žlezda koji našem telu izmamljuje nervni potres
prodornog bola, fizičkog i duševnog bola. On je znao da u ovoj tečnosti ima malo sluzi i
belančevine.
Došao je i savetnik koga je sestra Berta izvestila. Još pre pola sata bio je ovde i davao
kamforsku injekciju; samo je propustio trenutak »kratkog prelaza«. »No, on je prebrinuo
brigu«, reče on jednostavno i uspravi se, pošto je oslušnuo svojim stetoskopom mirne grudi
Joahimove. Zatim je stegao ruke majci i rođaku, klimnuvši im glavom. Posle toga je još neki
časak stajao zajedno sa njima, posmatrajući nepomično lice Joahimovo, uokvireno ratničkom
bradom. »Ludo momče, ludo dete«, reče on preko ramena, pokazujući glavom na pokojnika.
»Hteo je silom da ostvari svoje želje, vi me razumete — sva ta njegova služba dole bila je
nasilje nad samim sobom — grozničav, on je vršio svoju dužnost bez obzira na posledice.
Polje časti, razumete li — na polje časti nam je begunac umakao. Ali čast, to je bila njegova