Page 371 - Thomas Mann - Čarobni breg

Pa ipak bi se ponekad grudi Hansa Kastorpa ustalasale od silne želje da otvori srce. Ali je to
bilo nemoguće. Ono što bi bolno i plahovito navrlo, splasnulo bi, i on bi zanemeo.
Joahim je pognute glave išao pored njega. Gledao de preda se, kao da posmatra zemlju,
Bilo je to čudno: on, eto, ide, čist i uredan, pozdravlja prolaznike na ovoj viteški način, drži
do svoje spoljašnjosti i lepog ponašanja kao i uvek — a pripada zemlji. Bože moj, njoj ćemo
pripasti svi, pre ili posle. Ali biti tako mlad i hteti s puno dobre volje i radosti služiti pod
zastavom, a tako brzo morati otići u zemlju, to je ipak suviše gorko: još gorče i neshvatljivije
za Hansa Kastorpa koji to zna i ide pored njega, nego za samog zemljinog čoveka koji o
tome sam za sebe čisto akademski razmišlja, za koga to nema tako realan karakter i izgleda
više stvar drugih nego njegova lična. Stvarno, naše umiranje se više tiče onih koji ostaju iza
nas, nego nas samih; jer, bez obzira da li sad znamo tačno da ih navedemo ili ne, reči onog
duhovitog mudraca imaju u svakom slučaju punu vrednost: dok smo tu, nema smrti, kad je
smrt tu, nema nas; drugim rečima da između nas i smrti nema nikakvog realnog odnosa; ona
je stvar koja se nas uopšte ništa ne tiče i koja se nešto malo tiče samo sveta i prirode, i zato
sva bića gledaju na njen dolazak vrlo spokojno, ravnodušno, neodgovorno i sa sebičnom
nevinošću. Hans Kastorp je za vreme ovih nedelja primetio u Joahimovu držanju mnogo
takve nevinosti i neodgovornosti, i razumeo je da njegov rođak doduše zna, ali da mu ne
pada teško da o tome nikom ne govori, jer je njegov unutarnji odnos prema tome saznanju
labav i čisto teoretski, ili, ukoliko on ima veze sa praktičnim životom, njega usklađuje i
određuje zdravo osećanje pristojnosti koje ne dopušta da se o tome znanju raspravlja, isto
onako kao što ne dopušta da se govori o mnogim drugim funkcionalnim nepristojnostima

kojih je život svestan i kojima je uslovljen, ali koje ga ne sprečavaju da se lepo ponaša.
Tako su oni išli i ćutke prelazili preko stvari u prirodi koje bi bilo neumesno dodirnuti.
Prestala su čak i Joahimova jadanja što nije mogao da učestvuje na manevrima i što uopšte
ne vrši svoju vojničku dužnost u ravnici, zbog čega je iz početka bio tako uzbuđen i srdit. Ali
zašto su, umesto toga i uprkos svoj njegovoj nevinosti, njegove blage oči tako često dobijale
izraz setne bojazni, one nesigurnosti koja bi bez sumnje donela pobedu nastojnici kad bi još
jednom pokušala da ga prostreli svojim pogledom? — Da li zbog toga što je znao da su mu
oči iskolačene i obrazi upali? — Jer takav je bio njegov izgled ovih nedelja, daleko gori nego
što je bio već prilikom njegova povratka iz ravnice: mrka boja njegova lica postajala je iz
dana u dan sve žuća i suvlja. Kao da je imao razloga da se stidi i da s prezrenjem gleda na
sebe zbog nekih ljudi koji ga okružuju i koji, po ugledu na gospodina Albina, ni na šta drugo
ne misle nego na to kako bi što bolje iskoristili preimućstva svoje sramote. Pred kim i pred
čim se obarao i skrivao njegov pogled koji je pre bio tako slobodan? Kako je čudan stid
stvorenja koje se zavlači u neki zaklon da bi tamo uginulo — uvereno da u slobodnoj prirodi
nema nikoga ko bi odao poštu i pijetet njegovoj patnji i umiranju, s pravom u to uvereno, jer
jata ptica koja veselo mašu krilima ne samo da ne poštuju bolesnog druga, nego ga u besu i s
prezrenjem udaraju kljunovima. Ali to je sirova priroda, a srce Hansa Kastorpa se nadimalo
od duboke čovečanske ljubavi i sažaljenja kad je gledao taj instinktivni stid u očima jadnog
Joahima. Išao je s njegove leve strane i to je činio namerno; i pošto su Joahima sad i noge
počele da izdaju, on bi ga podupro kad je trebalo da se uspnu uz neku malu livadu.
Savlađujući svoju krutu prirodu, obavio bi ruku oko njega, pa bi posle koji časak zadržao
ruku na Joahimovom ramenu, dok je ovaj ne bi malo ljutito stresao i rekao:
»No, čemu to? Izgleda kao da smo pijani, tako idemo.«
A onda je došao jedan trenutak kada se mladom Hansu Kastorpu setni pogled Joahimov
prikazao u drugoj svetlosti, a to se desilo kad je Joahimu naređeno da mora ležati u postelji,
početkom novembra. Bio je već duboki sneg. U to vreme njemu je već bilo suviše teško da