Page 378 - Thomas Mann - Čarobni breg

GLAVA SEDMA

ŠETNJA DUŽ MORSKE OBALE

Može li se pripovedati vreme, ono samo, kao takvo, samo po sebi? Zaista ne; to bi bio lud
poduhvat! Pripovetka u kojoj bi se pripovedalo: »Vreme je proticalo, vreme je prolazilo,
vreme je teklo«, i tako neprestano — to bez sumnje niko pri zdravoj pameti ne bi nazvao
pripovetkom. To bi bilo isto tako kao kad bi neko došao na sumanutu misao da čitav sat
zadrži jedan isti ton ili akord, i da to nazove — muzikom. Jer pripovetka je u tome slična
muzici što ispunjava vreme, što ga »prikladno ispunjava«, što ga »deli« i što čini da »nečeg
ima u njemu« i da se »nešto zbiva s njime« — da navedemo, sa tužnim pijetetom koji
odajemo rečima pokojnika, prigodne reči pokojnog Joahima: davno prohujale reči, — ne
znamo da li je čitalac sasvim svestan toga kako su one davno prohujale. Vreme je element
pripovetke, kao što je i element života — nerazrešivo s njim povezan, kao i sa telima u
prostoru. Ono je i element muzike, koja ga meri i raščlanjava, čineći ga u isti mah zabavnim i
dragocenim, u čemu je, kao što rekosmo, srodna pripoveci, koja takođe (i drukčije nego delo
likovne umetnosti koje odjednom iskrsne pred nama i koje je samo kao telo vezano za
vreme) ne može da se predstavi drukčije nego samo kao uzastopno nizanje, kao odvijanje, pa
čak kad bi i pokušala da u svakom trenutku bude cela pred nama, potrebno joj je vreme da bi
se pojavila.
To je jasno kao dan. Ali je isto tako jasno da tu ima neke razlike. Vremenski element
muzike nije ništa drugo nego isečak ljudskog, zemaljskog vremena u koji se ona izliva, da bi
ga neiskazano oplemenila i uzvisila. Naprotiv, pripovetka ima dvojako vreme: prvo, svoje
sopstveno, muzičko-realno, koje uslovljava njen tok, i njeno postojanje; i, drugo, vreme
svoje sadržine, koje se izražava u tako različnoj perspektivi da imaginarno vreme pripovetke
može gotovo sasvim, upravo potpuno da se podudara sa njenim muzičkim vremenom, a
može od njega da se beskrajno udalji. Jedan muzički komad koji nosi ime »Valcer od pet
minuta« traje pet minuta, — u tome i ni u čemu drugom sastoji se njegov odnos prema
vremenu. Jedna pripovetka, međutim, čija bi radnja trajala pet minuta, mogla bi sama po sebi
da traje hiljadu puta duže zahvaljujući izvanrednoj savesnosti i ispunjavanju tih pet minuta, i
uz to bi mogla izgledati vrlo kratka, premda bi, u odnosu na njeno imaginarno vreme, bila
vrlo duga. S druge strane postoji mogućnost da trajanje iznetih događaja premaša do u
beskrajnost samo trajanje pričanja, koje ih predstavlja u skraćenom obliku, — kažemo »u
skraćenom obliku« da bismo ukazali na jedan iluzoran ili, da govorimo sasvim jasno, na
jedan morbidan element koji očevidno ovamo spada, a koji se manifestuje u tome što se
pripovetka u tom slučaju služi nekim hermetičkim čarom i nekom preteranom vremenskom
perspektivom, što podseća na izvesne nenormalne slučajeve stvarnog iskustva koji očevidno
zalaze u natčulnu oblast. Postoje zapisi pušača opijuma koji svedoče da je pušač za vreme
svog kratkotrajnog zanosa proživeo snove koji se protežu na deset, trideset pa čak i na