Page 372 - Thomas Mann - Čarobni breg

jede čak i seckano meso i kašu, pošto bi se pri svakom drugom zalogaju zagrcnuo. Moralo se
preći isključivo na tečnu hranu, a u isto vreme je Berens naredio da stalno leži u postelji, da
bi se poštedele bolesnikove snage. Bilo je to, dakle, uoči onog dana kad će Joahim pasti u
postelju, poslednje večeri, kad je još bio na nogama. Hans ga je zatekao... zatekao ga u
razgovoru sa Marusjom, s onom Marusjom što voli bez razloga da se smeje, što ima
maramicu koja miriše na pomorandžu i lepo razvijene grudi. Bilo je to posle večere, za
vreme večernjeg posela, u predvorju. Hans Kastorp se bio zadržao u muzičkoj dvorani i
izišao je da potraži Joahima. Našao ga je pred kaminom pored Marusjine stolice. Bila je to
stolica za ljuljanje. Položivši levu ruku na njen naslon, Joahim se nagnuo malo unazad, tako
da je Marusja iz ležećeg položaja gledala svojim smeđim, okruglim očima u njegovo lice,
koje je on nadneo bio nad njeno. Govorio joj je nešto tiho i isprekidano, a ona bi se poneki
put osmehnula i uzbuđeno, s nekim omalovažavanjem, slegla ramenima.
Hans Kastorp se naglo povuče, ali mu nije izmaklo iz vida da su i drugi gosti, kao što to
već biva, vesela oka posmatrali scenu — a da to Joahim nije primetio ili se bar na to nije
osvrtao. Ovaj prizor: gde se Joahim bez uzdržavanja upušta u razgovor sa prsatom
Marusjom, s kojom je dugo sedeo za jednim istim stolom, a nijedne reči nije s njom izmenio,
pred čijom je ličnošću i egzistencijom obarao oči s nekim strogim izrazom, razumno i učtivo,
premda bi mu se lice uvek osulo pečatima i pobledelo kad bi se o njoj govorilo — taj prizor
je potresao Hansa Kastorpa više nego svi znaci iznemoglosti koje je ovih nedelja zapažao
kod svog jadnog rođaka. »Da, izgubljen je!« pomisli u sebi i sede tiho na jednu stolicu u
muzičkoj dvorani, da bi Joahim mogao iskoristiti trenutak prijatnosti koji je dopustio sebi još

ovo poslednje veče.
Otada je Joahim stalno bio u horizontalnom položaju i Hans Kastorp je izveštavao o tome
Lujzu Cimsen, pisao joj u svojoj odličnoj naslonjači, da svojim ranijim prigodnim
obaveštenjima mora sad i to dodati da je Joahim vezan za postelju, da nije istina ništa kazao,
ali da mu se iz očiju može pročitati da bi voleo da je majka pored njega i da savetnik Berens
tu njegovu neizrečenu želju potpuno odobrava. I to je dodao, nežno i jasno. Prema tome nije
bilo nikakvo čudo što je gospođa Cimsen iskoristila najbrža saobraćajna sredstva da bi
odjurila svome sinu: tek što su prošla tri dana otkako je otišlo ovo humano obespokojavajuće
pismo, ona je stigla i Hans Kastorp ju je po mećavi u saonicama dovezao sa stanice »Selo«.
Stojeći na peronu, on je — pre nego što je mali voz ušao u stanicu — dao svome licu izraz
koji majku neće suviše uplašiti, ali ni obmanuti.
Mnogo je bez sumnje bilo već na ovom mestu ovakvih dočeka, mnogi su već pohitali
jedno drugom u susret, da bi onaj koji je sišao s voza žurno i uplašeno pročitao istinu u
očima onoga koji ga je dočekao! Gospođa Cimsen je davala utisak kao da je pešice dojurila
ovamo iz Hamburga. Zažarena lica povukla je ruku Hansa Kastorpa na svoje grudi, gledajući
oko sebe nekako uplašeno, i postavljala mu žurna i u neku ruku tajanstvena pitanja koja je on
obilazio, zahvaljujući joj što je tako brzo došla: to je divno, kako će se silno obradovati njen
Joahim.
— Da, on zasad mora na žalost da leži, verovatno zbog tečne hrane, koja ga je, razume se,
prilično islabila. Ali tu se može — ako ustreba — na razne načine pomoći, na primer
veštačkom ishranom. Uostalom, sama će već videti.
I videla je; a video je i Hans Kastorp koji je stajao pored nje. Do tog trenutka, njemu nisu
bile tako primetne promene koje su poslednjih nedelja nastale kod Joahima, — mladi ljudi
nemaju oko za takve stvari. Ali sad, pored majke koja je došla spolja, posmatrao ga je on u
neku ruku njenim očima, kao da ga odavna nije video, i bio načisto s tim, kao što je bez
sumnje i ona bila, a što je sasvim sigurno od njih troje najbolje znao sam Joahim: da je