Page 370 - Thomas Mann - Čarobni breg

šta je stavio na kocku, on je pravi muškarac koji ume da se ponaša i da drži jezik za zubima,
što i priliči muškarcu, ali što, na žalost, nije slučaj kod takvih sladunjavih dvonožaca, kakav
ste vi. Ali zapamtite, Kastorpe, ako budete izvodili ovde scene i dizali graju, i ako se budete
predavali vašim civilnim osećanjima, ja ću vam pokazati vrata. Jer ljudi ovde žele da imaju
posla sa muškarcima, zapamtite to!«
Hans Kastorp je ćutao. Sad su mu i pečati izbijali na licu kad bi menjao boju. Njegovo
bakarno rumenilo bilo je isuviše jako da bi sasvim pobledeo. Najzad reče, trzajući usnama:
»Hvala lepo, gospodine savetniče. Sad i ja znam kako stvar stoji, jer vi ne biste tako —
kako da kažem — tako svečano sa mnom govorili, kad Joahimov slučaj ne bi bio ozbiljan. Ni
ja nisam ni za kakve scene i viku, tu grešite. A ako je u pitanju diskrecija, i ja ću umeti da
ćutim, mislim da to smem obećati.«
»Vi bez sumnje volite svoga rođaka?« upita savetnik, zgrabivši najednom ruku mladog
čoveka, i pogleda ga svojim plavim, zakrvavljenim očima koje su buljile ispod beličastih
trepavica...
»Šta tu ima da se kaže, gospodine savetniče. To je moj tako bliski rođak i tako dobar
prijatelj i moj drug ovde.« Hans Kastorp zajeca i iskrenu jednu nogu na prste, sa petom
upolje.
Savetnik brže-bolje ispusti njegovu ruku.
»No, onda budite dobri prema njemu ovih šest do osam nedelja«, reče on. »Prepustite se
svojoj urođenoj bezbrižnosti, to će njemu biti najmilije. A i ja sam ovde da celu stvar
izvedem što je moguće otmenije i pogodnije.«

»Larynx, zar ne?« reče Hans Kastorp, klimnuvši savetniku glavom.
»Laringea« potvrdi Berens. »Naglo razaranje. A i sa sluzokožom dušnika stoji već rđavo.
Biće da je vika pri komandovanju u puku stvorila jedno mesto minoris resistentiae. Ali na
takve pojave moramo uvek biti spremni. Slabi izgledi, mladi čoveče; upravo nikakvi.
Razume se, da će se pokušati sve što je najbolje i najskuplje.«
»Majka... « reče Hans Kastorp.
»Docnije, docnije. Nemojte žuriti. Postupite taktično i pažljivo da postepeno sazna pravo
stanje stvari. A sad se gubite odavde i idite na svoje mesto. On primećuje o čemu je reč. I
mora da mu je teško na duši kad zna da se iza njegovih leđa govori o njemu.«
Svakog dana je odlazio Joahim da mu namažu grlo. Bila je lepa jesen. Vraćajući se sa
pregleda, dolazio je češće sa zadocnjenjem na ručak u belim flanelskim čakširama i plavom
kaputu, korektan i vojničkog držanja, pozdravljao kratko, ljubazno i muževno, moleći za
izvinjenje što je zadocnio, i sedao za sto. Jelo mu je bilo sad naročito pripremano, jer pri
uobičajenoj hrani nije mogao da stiže ostale iz bojazni da se ne zagrcne; dobivao je čorbe,
seckano meso i kašu. Susedi za stolom brzo su shvatili situaciju. Svi su mu otpozdravljali s
naročitom učtivošću i toplinom, oslovljavajući ga sa »gospodine poručniče«. U njegovom
odsustvu obraćali su se pitanjima Hansu Kastorpu, a dolazili su i od drugih stolova i
raspitivali se. Gospođa Šter je grčevito stezala ruke i prostački jadikovala. Hans Kastorp je
bio kratak u svojim odgovorima, priznavao je da je slučaj ozbiljan, ali da nije kritičan.
Govorio je tako iz čistih obzira. Osećao je da ne sme pre vremena dići ruke od Joahima.
Išli su zajedno u šetnju, prelazili triput dnevno propisana rastojanja, koja je savetnik
Joahimu najtačnije ograničio, da bi se izbeglo nepotrebno trošenje snage. Hans Kastorp je
išao levo od svoga rođaka — ranije nisu na to pazili, ali sad se Hans Kastorp držao većinom
leve strane. Nisu mnogo govorili, izmenjali bi koju reč o dnevnim događajima u Berghofu, i
ništa više. O temi koju je valjalo dodirnuti nije imalo šta da se kaže, naročito među ljudima
koji su bili kruti u ophođenju, koji su jedan drugog samo u krajnjem slučaju zvali po imenu.