Page 367 - Thomas Mann - Čarobni breg

produžilo, dok razgovor nije skrenuo na probleme koje smo već ranije pomenuli. Ali Hans
Kastorp nije više slušao, jer je Joahim u međuvremenu izjavio kako je uveren da ga hvata
groznica od nazeba, pa ne zna pravo kako da se ponaša, jer nazebi ovde nisu »reçu«.
Duelanti nisu obratili na to pažnju, ali je Hans Kastorp, kao što smo rekli, brižno motrio na
svoga rođaka i usred jedne replike krenuo zajedno s njime, tako da je ostalo da se vidi da li
će pretekla publika, koja se sastojala od Fergea i Vezala, davati dovoljno pedagoškog
podstreka da se debata produži.
Uz put su se saglasili on i Joahim da će najbolje biti ako se drže zvaničnog puta, kad je
reč o nazebu i nelagodnostima u grlu, drugim rečima da potraže nadzornika kupatila, a ovaj
da obavesti nastojnicu, pa će se za bolesnika svakako nešto učiniti. Tako su i uradili. Još isto
to veče, odmah posle večere, baš kad je Hans Kastorp bio kod njega, zakucala je Adrijatika
na Joahimova vrata i počela svojim kreštavim glasom da se raspituje šta želi i na šta se žali
mladi oficir. »Vratobolja? Promuklost?« ponovi ona. »Šta vi to radite, drago dete?« I ona
pokuša da prodornim pogledom posmatra bolesnika, ali joj to gledanje oko u oko nije nikako
polazilo za rukom, što nije zavisilo od Joahima: uvek bi njen pogled skrenuo u stranu. Čudna
stvar da je ona to i dalje pokušavala, iako je videla da u tome ne može da uspe! Pomoću
jedne metalne kašike za navlačenje cipela koju je izvukla iz džepa na svom pojasu, pogledala
je pacijentu u grlo, pri čemu je Hans Kastorp morao da svetli lampicom sa noćnog stočića.
Izdignuvši se na prste, razgledala je Joahimovu resicu, a onda upita:
»Recite, drago dete, — da li ste se koji put već zagrcnuli?«
Kako na to da se odgovori! Dok je vršila pregled, nije uopšte bilo moguće davati neke

odgovore, ali i onda kad je bila gotova sa pregledanjem, on je bio u velikoj neprilici.
Naravno da se neki put u životu i zagrcnuo, pri jelu i piću; ali to se dešava svakom čoveku i
ona bez sumnje nije na to mislila kad ga je to zapitala. On reče: Kako? On ne može da se seti
kad mu se to poslednji put desilo.
Ne mari! To joj je slučajno palo na pamet. On je, dakle, nazebao, reče ona, na veliko
iznenađenje obojice rođaka, pošto je reč »nazeb« u ovoj kući bila zabranjena. Za detaljnije
ispitivanje grla biće eventualno potreban savetnikov laringoskop. Pri odlasku, ostavi na stolu
formamint, jedan zavoj i parče gutaperke da bi se prekonoć stavljali vlažni oblozi; i Joahim
je jedno i drugo upotrebio, mislio je čak da oseća znatno olakšanje zahvaljujući ovim
merama, pa ih se i dalje pridržavao, naročito zbog toga što promuklost nije popuštala, idućih
dana se štaviše i pogoršala, premda bi se bolovi u grlu ponekad gotovo sasvim izgubili.
Uostalom, njegovo grozničavo stanje zbog nazeba bilo je čisto uobraženje. Objektivni
nalaz bio je, kao obično, isti onakav, kako ga je u svoje vreme utvrdio savetnik, kad je
častoljubivog Joahima zadržao ovde radi kratkog dopunskog lečenja, pre nego što bi mogao
opet da pohita svojoj zastavi. Oktobarski rok prošao je tiho i neprimetno. Niko ga nije ni
jednom reči spomenuo, ni savetnik, ni rođaci među sobom: prešli su preko njega ćutke i
oborenih očiju. Prema onome što je Berens prilikom mesečnog pregleda izdiktirao u pero
svome asistentu, ekspertu za psihologiju, i prema onome što je pokazivala fotografska ploča,
bilo je isuviše jasno da ne može biti ni govora o nekom odlasku, sem o potpuno divljem, a
ovoga puta trebalo je izdržati ovde sa gvozdenom samodisciplinom, sve dok se ne stekne
potpuna otpornost prema vremenskim prilikama, kako bi mogao vršiti svoju dužnost u
ravnici i ispuniti dole svoju zakletvu.
To je bila lozinka s kojom su se prećutno obojica saglasili. Ali u stvari nijedan od njih
nije bio baš potpuno siguran da onaj drugi duboko veruje u ovu lozinku, i kad bi jedan pred
drugim obarali oči, onda se to dešavalo zbog te sumnje, i nije se nikad desilo a da im se pre
toga pogledi ne sretnu. A to je bivalo sve češće otkako je Hans Kastorp, za vreme onog