Page 366 - Thomas Mann - Čarobni breg

sliku. Jer to je u .stvari bilo neko majmunsko božanstvo, bog meseca i duša, pavijan sa
mesečevim srpom na glavi i pod imenom Hermesa, pre svega bog smrti i pokojnika:
ukrotilac i sprovodnik duša koji se već u kasnijem periodu Antike prometnuo u čarobnjaka, a
u kabalističkom srednjem veku u oca hermetičke alhemije.
Kako, kako? U Hansovim mislima i u radionici njegove uobrazilje nastala je prava zbrka.
Tu se vrzmala smrt u plavom ogrtaču, prerušena u humanističkog retora; a kad se pedagoški
literarni bog i prijatelj ljudi bliže osmotri, eto gde mesto njega čuči nekakva majmunska
nakarada sa znacima noći i mađije na čelu... On se branio i odmahivao rukom, a zatim je
zaklonio oči dlanom. Ali se i u tami, u koju je pobegao od zbrke, razlégao glas Setembrinijev
koji je produžio da hvali književnost. Svi veliki duhovi, uzviknu on, kako kontemplativni
tako i aktivni, bili su uvek povezani s njom; i on pomenu Aleksandra, Cezara, Napoleona,
zatim Fridriha Pruskog i druge heroje, čak Lasala i Moltkea. Nije se dao zbuniti ni onda kad
ga je Nafta hteo odvući u Kinu gde vlada najsmešnija idolatrija alfabeta za koju se uopšte
zna i gde čovek može postati general-feldmaršal ako ume tušem da nacrta četrdeset hiljada
hijeroglifa, što mora da godi jednom humanisti. Eh! Nafta je svakako dobro znao da nije reč
o crtanju slova tušem nego o književnosti kao podstreku ljudskom, o njenom duhu (bedni
podrugljivče!) koji je oličenje duha uopšte, u kome su na čudesan način spojeni analiza i
oblik. Duh je probudio razumevanje za sve stvari koje se tiču čoveka, on je oslabio i uklonio
glupe predrasude i predubeđenja, doneo civilizaciju i ljudski rod oplemenio i popravio.
Stvorivši krajnju etičku prefinjenost i osetljivost, on je u isto vreme učio ljude — daleko od
toga da ih fanatizuje — skepsi, pravičnosti, tolerantnosti. Književnost prečišćava i osvećuje;

znanjem i rečju ubija strasti; ona je put koji vodi razumevanju, opraštanju i ljubavi; jezik ima
oslobodilačku moć; književni duh je najplemenitija pojava duha uopšte; književnik je
savršen čovek, svetitelj: — u tom blistavom tonu tekla je apologetička slavopojka gospodina
Setembrinija. Ali, avaj, ni Nafti nije bio jezik oduzet; svojim sjajnim zajedljivim
primedbama stalno je ometao anđeosku pesmu humaniste. On je stao na stranu života i
održanja onog što postoji i ustao protiv duha raspadanja, koji se krije iza onog serafimskog
licemerstva. Onaj čudesni spoj analize i oblika, koji je gospodin Setembrini uzdrhtalim
glasom veličao, nije — po Naftinim rečima — ništa drugo nego varka i opsena, jer oblik koji
književnik — kako se to s ponosom ističe — ume da spoji sa principom ispitivanja i analize,
to je samo prividan, lažan oblik, to nije pravi, samonikli, prirodni oblik, to nije oblik života.
Tobožnji reformator društva ima zaista puna usta čistote i svetinje, ali u stvari on ide za tim
da život uškopi i obeskrvi; još i više: duh, preterano teoretisanje obesvećuje život, a ko god
hoće da uništi strasti, taj želi ništavilo — čisto ništavilo, čisto, razume se, jer je »čist« u
stvari jedina reč koja bi se mogla staviti kao atribut uz ništavilo. Ali upravo tu se pokazuje
gospodin Setembrini, književnik, u svojoj pravoj boji naime kao čovek napretka, liberalizma
i buržoaske revolucije. Jer napredak je čist nihilizam, a liberalni građanin je u pravom smislu
čovek ništavila i đavola, on poriče čak i boga, poriče konzervativnu i pozitivnu apsolutnost i
zaklinje se u ono što je apsolutnom protivno i đavolsko, a uz to uobražava da je, sa svojim
ubistvenim pacifizmom, uzor pobožnosti. Ali, on je pre sve drugo samo ne pobožan;
naprotiv, on vrši veliki zločin nad životom, pred čiju bi inkviziciju i preki sud trebalo da
bude sramno priveden — et cetera.
Tako je Nafta umeo da celoj stvari da duhovit obrt, da slavopojku Setembrinijevu pretvori
u himnu đavolu, a samog sebe da predstavi kao ovaploćenje zaštitničke ljubavi, tako da je
opet bilo prosto nemoguće razabrati gde je đavo a gde je bog, gde je smrt a gde je život.
Verovaće nam se na reč da mu njegov protivnik nije ostao dužan i da je on dobio valjan
odgovor, a ovaj opet ponovo njemu isto tako dobro odgovorio, i tako se to još neko vreme