Page 364 - Thomas Mann - Čarobni breg

iskoristili materijal antičkih građevina za svoje bogomolje! Jer vi ste svakako osećali da
sopstvenom snagom svoje proleterske duše ne biste mogli stvoriti nov umetnički oblik, i
nadali ste se da ćete tući Antiku njenim sopstvenim oružjem. Tako će opet, tako će uvek biti!
Novajlije, još neizgrađeni, vi ćete morati da se učite na onome što po vašem mišljenju treba
prezirati, i u šta biste želeli da ubedite sebe i druge; jer bez kulture vi se ne biste mogli
održati pred licem čovečanstva a ima samo jedna kultura: ona koju vi nazivate buržoaskom i
koja je stvarno čovečna!« Kad će prestati da važe humanistički principi vaspitanja? —
Pitanje koje se već decenijama postavlja. Samo učtivost je sprečila gospodina Setembrinija
da ne prsne u smeh, isto toliko bezbrižan koliko i podrugljiv. Jedna Evropa koja zna da čuva
svoju besmrtnu baštinu preći će spokojno preko proleterskih apokalipsa, o kojima se tu i
tamo sanja, i držati se dnevnog reda koji odgovara klasičnoj razboritosti.
Biće, odvrati zajedljivo Nafta, da gospodin Setembrini o tom dnevnom redu nije sasvim
dobro obavešten, jer je upravo sad na dnevnom redu pitanje preko koga bi njegov protivnik
hteo da pređe kao preko gotove stvari: naime, pitanje, da li je mediteranska, klasična i
humanistička tradicija bila stvar čovečnosti i prema tome humana i večna, ili je bila samo
jedan duhovni oblik i prćija jedne epohe, buržoasko-liberalne epohe, pa može zajedno sa tom
epohom i da umre. Stvar je istorije da to presudi, ali bi se u svakom slučaju gospodinu
Setembriniju moglo preporučiti da se ne uljuljkuje suviše nadom da će ta presuda ispasti
povoljno po latinski konzervatizam.
Bilo je vrlo bestidno od strane maloga Nafte što je nazvao konzervativcem gospodina
Setembrinija, koji je bio izraziti pobornik napretka. Svi su tako osećali, a, razume se, da je

zbog toga najviše bio ogorčen sam Setembrini koji je uzbuđeno zavrtao svoje ufitiljene
brkove i smišljao protivudarac, ostavljajući svome neprijatelju vremena za dalje ispade
protiv klasičnog vaspitnog ideala, protiv retorsko-literarnog duha evropskog školskog i
pedagoškog sistema i njegove gramatičko-formalističke otužnosti, koji nije ništa drugo nego
oruđe građanske klasne vladavine, a koji je za narod već odavno predmet podsmeha. Da,
niko i ne sluti koliko se narod podsmeva našim doktorskim titulama i celom našem
vaspitnom mandarinstvu, kao i našoj osnovnoj školi, tome oruđu buržoaske klasne diktature,
kojim se služe uobražavajući da je narodno vaspitanje samo razvodnjeno naučno vaspitanje.
Međutim, ono obrazovanje i vaspitanje, koje je narodu potrebno u borbi protiv trule
buržoaske vladavine, narod već odavno traži na drugom mestu, a ne u prinudnim ustanovama
kojima upravlja državna vlast, i već i vrapci po krovovima cvrkuću da naš tip škole uopšte,
ovakav kakav se razvio iz manastirskih škola srednjega veka, predstavlja smešnu starudiju i
anahronizam, tako da niko više na svetu za svoje obrazovanje ne duguje zahvalnost školi, i
da je slobodna, ničim neometana nastava preko predavanja, izložbi, kinematografa i tako
dalje, daleko bolja od svake školske nastave.
U smeši revolucije i mračnjaštva, odgovori gospodin Setembrini, kojom je Nafta poslužio
svoje slušaoce, preteže neukusno mračnjački element. Njegova briga za narodno
prosvećivanje zasluživala bi simpatije, kad ne bi bilo bojazni da kod njega preovlađuje
instinktivna težnja da se narod i svet uviju u analfabetsku tmušu.
Nafta se smeškao. Analfabetstvo! Gospodin Setembrini je sad ubeđen da je izgovorio
zaista strašnu reč, da je pokazao Gorgoninu glavu, i da svako mora po dužnosti pred njom da
pobledi. On lično žali što mora da razočara svoga sagovornika i da izjavi kako ga
humanistički strah od analfabetstva prosto razveseljava. Potrebno je da čovek bude
renesansni književnik, precioza, čovek seićenta, marinista, lakrdijaš estilo culto, pa da
pridaje toliku važnost disciplinama čitanja i pisanja i da uobrazi kako vlada duhovni mrak
onde gde toga znanja nema. Da li se gospodin Setembrini seća da je najveći pesnik srednjeg