Page 362 - Thomas Mann - Čarobni breg

Pretpostavlja se da ćete vi pokušati da se delima probijete iz svoje usamljenosti. Vi ćete
pustiti svog rođaka Đakoma (gospodin Setembrini je imao običaj da Joahima naziva
Đakomo, jer mu je to bilo lakše), pustićete ga da stane pred vaše ćutanje, i »dvojicu snažnim
udarcima obori, ostali pobegoše« —«
Hans Kastorp poče da se smeje, smešio se i gospodin Setembrini, zadovoljan za trenutak i
ovim dejstvom svoje plastične reči.
»Dobro, smejmo se!« reče on. »Uvek ćete me naći spremna za šalu. Smeh je odblesak
duše, kaže jedan klasik. Nego mi smo se udaljili od našeg predmeta i prešli na stvari koje,
priznajem, imaju veze sa teškoćama o koje se spotiču naši pripremni radovi na stvaranju
svetskog slobodnozidarskog saveza, sa teškoćama koje nam stavlja na put naročito
protestantska Evropa ...« I gospodin Setembrini produži da sa toplinom govori o ideji ove
svetske lige, koja se rodila u Mađarskoj, i čije će ostvarenje, kao što se možemo nadati,
obezbediti slobodnom zidarstvu moć da odlučuje sudbinom sveta. On uzgred pokaza pisma
koja je po ovom pitanju primio od stranih slobodnozidarskih veličina, svojeručno pismo
velikog majstora Švajcarske, brata Kartije La Tanta, trideset i trećeg stepena, i poče da
objašnjava projekt po kome će veštački jezik esperanto postati univerzalan jezik Lige. U
svojoj zagrejanosti, on se uzdizao u sfere visoke politike, upravljao pogled sad u jednom sad
u drugom pravcu Evrope i procenjivao izglede revolucionarne republikanske misli u svojoj
sopstvenoj otadžbini, u Španiji, u Portugaliji. Želeo je da uđe u prepisku i sa ličnostima koje
su stajale na vrhu velike lože ove poslednje monarhije. Tamo stvari nesumnjivo sazrevaju i
ulaze u poslednju fazu.

Neka ga se seti Hans Kastorp ako u najskorijem vremenu dođe tamo do burnih događaja.
Hans Kastorp mu to obeća.
Valja napomenuti da su ovi slobodnozidarski razgovori između učenika i svakog od
dvojice mentora posebno vođeni još pre Joahimovog povratka. Međutim, diskusija na koju
sad prelazimo vodila se već posle Joahimovog povratka, i u njegovom prisustvu, devet
nedelja posle njegovog ponovnog dolaska, početkom oktobra, i Hans Kastorp je ovaj
sastanak u »Mestu«, pred kursalonom, na jesenjem suncu i uz osvežavajuća pića, zadržao
zauvek tako živo u sećanju zato što mu je Joahim toga dana zadavao mnogo potajne brige —
zbog pojava i simptoma koji obično ne moraju biti razlog za zabrinutost, naime zbog bolova
u grlu i zbog promuklosti, dakle zbog sasvim bezazlenih nelagodnosti; ali su se one mladom
Kastorpu učinile nekako čudne, i on ih je, moglo bi se reći, posmatrao u svetlosti koju je
mislio da zapaža u dubini Joahimovih očiju, tih očiju koje su uvek bile blage i velike, ali koje
su se toga dana, baš toga dana, prvi put nekako neodređeno raširile i dobile duboko zamišljen
i — mora se dodati ta čudna reč — preteći izraz, pored one već pomenute tihe unutarnje
svetlosti kojom su one zračile i koja bi bila sasvim pogrešno okarakterisana kad bi se reklo
da se nije sviđala Hansu Kastorpu — naprotiv, ona mu se čak veoma dopadala, samo što ga
je ipak zabrinjavala. Ukratko, o ovim utiscima je nemoguće govoriti drukčije nego nejasno,
jer je takav njihov karakter.
Što se tiče razgovora, prepirke — razume se, prepirke između Nafte i Setembrinija — ona
je bila stvar za sebe i imala je samo neke veze s onim razgovorima o slobodnom zidarstvu
koje su, svaki posebno, vodili sa Hansom Kastorpom. Sem dvojice rođaka, toj prepirci su
prisustvovali i Ferge i Vezal, i svi su živo učestvovali, iako nisu svi bili dorasli temi;
gospodin Ferge, na primer, baš nikako. Ali diskusija koja se vodi vatreno kao da je život u
pitanju, a u isto vreme duhovito i otmeno, kao da nije reč o životu nego o elegantnoj
utakmici — a takve prirode su bile sve prepirke između Setembrinija i Nafte — : takva
diskusija je, razume se, sama po sebi zanimljiva, čak i za onoga koji malo šta od nje razume i