Page 363 - Thomas Mann - Čarobni breg

koji samo donekle nazire njenu dalekosežnost. Čak i sasvim strana lica, koja su sedela u
blizini, pratila su diskusiju uzdignutih obrva, prikovana strasnim i blistavim dijalogom.
Bilo je to, kao što rekosmo, pred kursalonom, posle podne, posle čaja. Četiri berghofska
gosta zatekla su tu Setembrinija, a slučajno je naišao i Nafta. Svi su sedeli oko jednog
metalnog stočića, punog raznih sodom razblaženih napitaka, anasonlije i pelinkovca. Nafta,
koji je tu redovno užinao, poručio je vina i kolača, što je očevidno predstavljalo sećanje na
njegove đačke dane u zavodu; Joahim je često kvasio svoje bolesno grlo prirodnom
limunadom, vrlo jakom i vrlo kiselom, jer mu je to piće stezalo gušu i pričinjavalo olakšanje,
a Setembrini je pio običnu zašećerenu vodu, ali kroz slamku i s takvim uživanjem kao da
srkuće najskupoceniji napitak. On se šalio:
»Šta čujem, inženjeru? Kakvi to glasovi dopiru do mojih ušiju? Vaša Beatriča se opet
vraća? Vaš vođa kroz svih devet krugova raja? No, ja se nadam da ni tada nećete sasvim
prezreti prijateljsku ruku vašeg Vergilija! Evo našeg eklezijaste koji će vam potvrditi da svet
medio evo nije potpun ako franciskanskoj mistici nedostaje suprotni pol tomističkog
saznanja.«
Smejali su se toj smešnoj učenosti i gledali u Hansa Kastorpa, koji se takođe smejao
podižući svoju čašu sa pelinkovcem u zdravlje »svoga Vergilija«. Ali je gotovo neverovatno
kakva se beskrajna prepirka idućeg časa zapodela povodom ove vrlo bezazlene, iako uvijene
primedbe gospodina Setembrinija. Jer je Nafta — razume se, donekle izazvan — odmah
prešao u napad i oborio se na latinskog pesnika koga je Setembrini, kao što je poznato,
obožavao, i stavljao ga čak iznad Homera, dok je Nafta već više puta govorio s najvećim

omalovažavanjem o njemu i o latinskoj poeziji uopšte — pa je i sad jedva dočekao priliku i
pakosno se okomio na pesnika. To je bila, reče on, samo predrasuda velikoga Dantea,
predrasuda onoga vremena, što je ovog osrednjeg stihotvorca tako ozbiljno shvatio i dodelio
mu u svojoj poemi tako uzvišenu ulogu, mada gospodin Lodoviko ovoj ulozi daje nesumnjiv
slobodnozidarski smisao. Čime se to naročito istakao ovaj dvorski laureatus i udvorica
Julijskog doma, ovaj prestonički literat i frazer bez ijedne iskre stvaralačke genijalnosti, čija
duša — ako ju je imao — nije bila neposredna, koji uopšte nije bio pesnik nego Francuz u
velikoj vlasulji avgustovske epohe!
Gospodin Setembrini nije sumnjao da će njegov predgovornik naći puta i načina da svoje
preziranje visoke rimske civilizacije dovede u sklad sa svojim zvanjem nastavnika latinskog
jezika. Ali se njemu čini da bi gospodinu Nafti trebalo skrenuti pažnju na tešku protivrečnost
u koju se zapleće ovakvim sudovima, jer se oni ne slažu sa njegovim omiljenim vekovima,
koji ne samo da nisu prezirali Vergilija, nego su njegovoj veličini na prostodušan način odali
priznanje, proglasivši ga za čarobnjaka i mudraca.
Uzalud, odvrati Nafta, poziva gospodin Setembrini u pomoć bezazlenost one mlade
epohe, pobednicu koja je svoju stvaralačku snagu pokazala i u tome što je pobeđenome
pridavala demonske osobine. Uostalom, učitelji mlade crkve su neumorno opominjali da se
treba čuvati laži starih filozofa i pesnika, a naročito sladostrasne rečitosti Vergilijeve. I
danas, kad opet jedna era silazi u grob i ponovo sviće proleterska zora, danas je zaista
pogodan trenutak da shvatimo njihove opomene! Neka gospodin Lodoviko — da ne ostane
ni na šta dužan odgovora — bude uveren, da on, Nafta, svoju građansku profesiju, na koju je
gospodin Setembrini imao dobrotu da aludira, vrši sa svom potrebnom reservatio mentalis i
da se ne upušta bez ironije u klasično-retorski sistem vaspitanja, kome sangviničan
posmatrač može dabogme proricati još čitave decenije života.
»Vi ste ih proučavali«, viknu Setembrini, »vi ste ih u znoju svoga lica proučavali, te stare
pesnike i filozofe, pokušali ste da prisvojite njihovo dragoceno nasledstvo, kao što ste