Page 361 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Zar je bog zlo?«
»Metafizika je zlo. Jer ona nije ni za šta dobra sem da uspava aktivnost koju treba da
posvetimo izgradnji društvenog hrama. Veliki Orijent Francuske potvrdio je to primerom još
pre jednog ljudskog veka brišući iz svih svojih spisa ime božje. Mi Italijani, sledovali smo
njihovom primeru...«
»Kako je to katolički!«
»Hteli ste reći —«
»Za mene je to krajnji katolicizam, brisati boga!«
»Hoćete da kažete —«
»Ništa naročito interesantno, gospodine Setembrini. Ne poklanjajte mnogo pažnje mome
brbljanju! Meni se samo u ovom trenutku čini da je ateizam u najvećoj meri katolički
nastrojen i ukoliko neko više udara na boga utoliko je bolji katolik.«
Gospodin Setembrini je posle toga jedan časak ćutao, ali je bilo jasno da je on to učinio
jedino iz pedagoške opreznosti. Posle kraćeg ćutanja on je odgovorio:
» Inženjeru, ne mislim da vas uvredim i pometem u vašem protestantizmu. Govorili smo
o tolerantnosti... Suvišno je da naglašavam kako se ja protestantizmu duboko divim, koliko
zbog tolerantnosti toliko još više zbog njegove istorijske uloge u otporu protiv gušenja
savesti. Pronalazak štamparske veštine i reformacija jesu i ostaju najznačajnije zasluge koje
je Srednja Evropa stekla za čovečanstvo. To je van sumnje. Ali posle onoga što ste maločas
rekli, ja ne sumnjam da ćete me potpuno tačno razumeti kad vam skrenem pažnju da je to
samo jedna strana pitanja, a da postoji i druga. Protestantizam krije elemente... Sama ličnost

vašeg reformatora krila je elemente... Mislim na elemente tihog blaženstva i hipnotičke
kontemplacije koji nisu evropski, koji su životnom zakonu ovog delotvornog kontinenta
strani i neprijateljski. Pogledajte ga dobro, toga Lutera! Posmatrajte njegove portrete iz
mladih dana i one kasnije! Kakva je to lobanja, kakve jagodične kosti i kakav čudan položaj
očiju! Dragi prijatelju, to je Azija! Mene bi čudilo, mene bi jako čudilo kad tu ne bi bilo
vendsko-slavensko-sarmatskih elemenata, i kad prema tome moćna — ko bi to poricao —
kad moćna pojava te ličnosti ne bi sudbonosno prevagnula na jednom od dva tako opasno
uravnotežena tasa u vašoj zemlji, — tako snažno prevagnula na istočnom tasu, da zbog tog
strahovitog pretega onaj drugi, zapadni tas, još i danas leprša prema nebu...«
Gospodin Setembrini je ostavio svoj pult kraj prozorčića, za kojim je stajao, i prišao
okruglom stolu sa bocom za vodu, bliže svome učeniku koji je sedeo na kanabetu bez
naslona, pored zida, oslonjen laktom o koleno i bradom o ruku.
»Caro!« reče gospodin Setembrini. »Caro amico! Moraće se doneti odluke — odluke od
neocenjive važnosti za sreću i budućnost Evrope, i one će pasti u deo vašoj zemlji, u njenoj
duši moraće da se izvrše. Sa svojim položajem između Istoka i Zapada, moraće da bira,
moraće konačno i svesno da se opredeli između dve sfere koje žele da je pridobiju. Vi ste
mladi, vi ćete učestvovati u ovom odlučivanju, vi ste pozvani da utičete na tu odluku.
Blagoslovimo, dakle, sudbinu koja je vas bacila u ovaj užasni predeo i u isto vreme pružila
meni priliku da svojom reči, koja nije sasvim neiskusna i nemoćna, utičem na vašu mladost i
da je učinim osetljivom za odgovornosti koje ona — koje vaša zemlja ima pred licem
civilizacije...«
»Vi ćutite«, reče gospodin Setembrini uzbuđeno. »Vi i vaša zemlja ogradili ste se
ćutanjem, tako nepronicljivim ćutanjem, da se ne može doneti nikakav sud o njegovoj
dubini. Vi ne volite reč, ili je nemate, ili tvrdičite njome do neljubaznosti; svet koji ume da
govori ne zna šta da misli o vama. Dragi prijatelju, to je opasno. Jezik je isto što i
civilizacija... Reč, čak i ona koja najviše oponira, zbližava... A ćutanje usamljuje.